Женски свет

Бр. 12;

ЖЕНСКИ СВЕТ

273.

сажаљења — траг изгубљене љубави... То су сузе, које су лиле очи, којима је нестало оно, у коме су гледале срећу будућности... То су сузе искреног, младог срца!

Али и тога постепено нестаде... Гасила се је тихо постепено клица љубави; јер немаше створа, за киме би се распламтила... Лале увело, покрио га коров... Остављено, јадно заборављено... Немаше ко да га негује... Па и пчеле, које су весело летеле око њега, ни једна неће да стане; ругајући, презирали су га...

ЕЦ

Поток је за неко време, жуборећи јурио певајући му песму: »Вјечнаја памјат«... Па и он као да га'је заборавио,... окренуо гордо главу, весело јурио је даље, продужио стару веселу песму... Јурио је све даље и даље, носећи гласове: »Све ће се заборавити«... Тамо, још стоји знак крста, на Коме стоји још, спарушкани венци посљедње поште, на које су долетали безазлени царићи, цвркутајући и они: »Све ће се брзо заборавити |«,..

Оснић (Србија), октобра: 1906, год. Мил. Ј. Аврамовић.

(ИХ

12 Еау

Одбетлица. (Сеоски мотиви) и Ој ИО Блу та =

Јесен. (Са дрвећа већ давно опало лишће. На оголелим гранама цвркућу озебли врапци. Кишица сипи по вас дан а по блатњавом путу једва да видиш каква кола, што једва одмичу, као да немају свога циља.

Спустила се ноћ. У селу све мртвих сном спава. Само у кући Николе Пилетића и то у једном вајату бледом светлошћу гори један жижак. Девојка Јелена румених набреклих образа, витка стаса —- увнемирена шушка по вајату. От' ворила један ормарић и вади из њега платно, пелшткире, вукње, кецеље и тако редом, Онда отвори врата и ослушкује. Не чује се нико, „Доћи ће — мисли она -— само што није! Неће ме преварити. Тада баци поглед на девојчицу од својих обам година што анђеоским сном спаваше на малој краткој постељи. Нагнула се на њу и пољубилају неколико пута. „Сешка моја“ ко лиће те сутра очешљатиг Али нека их, нека их! Мора тако бити. (амо да се не пробуди. Издала би ме. 'ТГада се још неколико пута, осврну по вајату као да још нешто тражи. На пољу се чула издалека шкрипа, кола и топот коњски. Она полако изађе, отвори врата од дворишта и ослушкива-

ше. Кола стадоше пред кућу. Она за-

дрхта целим телом. — Јеси ли ти Јоворг — Јесам, јеси ли спремна 2 Она не одговори ни једне речи. Ћутала је као оловом заливена. Наслонила

_ се на кола, језа јој пролави телом а у

души роди се читава бура. Сумња и колебање родило се у души и створило буру. „Што остављаш свој дом, зашто 2 Шта ће ти стари баћа рећи — непрестано јој тако неки глас говори. — Чупаће своје косе ва тобом, док чује све. И која је још то у селу учинила2

— Хајде Јелена не оклевај, ноћ је — далеко нам ваља ићи.

А она још стоји као укопана и мисли. На небу ни једне звезде, доле нигде живе душе овим њих. У њој ври. Читав рој мисли појурио кров главу њезину. „А што хоће да ме уда за недрагог. Нека те баћо, нека! Чупај се! Хоћу. Баш хоћу!

—"Јовој =

— Чујем Маро. Хоћеш ли ме2 А што ме питаш 2 Тако морам. Не мораш ме тако питати,