Женски свет

Цељ им је, да у сељачку кућу уносе здраве појмове о животу, о здрављу и болести ; да исправљају што не ваља у кући; да уводе ред у сеоско газдинство, лепе навике и чистоту у хигијенском погледу. Ове школице трају шест недеља сваке године, а примају се на обуку девојке од 16 година и старије као и младе домаћице. Данас се свуда схваћа ствар тако, да је народно здравље исто тако важна чињеница у животу Једног народа, као и васпитање и можемо рећи, да се васпитање, које условљава трезвен, моралан и напредан живот, калами једино на здрав и свеж подмладак и да то двоје, васпитање и здравље могу само упоредо корачати и Iдапредовати. Цел је, дакле, тог друштва врло племенита и дужни смо га сви помагати, а особито учитељице, у чији позив највише и засеца рад његов. Учитељице су, по свом позиву, и својој природи најближе народним матерама и женама, на чијим грудма почива будућност народна, те су оне и најпозваније, да потпомажу задатак друштвени и да распростирањем друштвеног органа »Здравља« шире мисао о бољим хигијенским приликама у народу. Зарад лакшег упутства у овом правцу изнећемо један пример, како је на том пољу радила у једном селу Старе Србије, учитељица, г-ђа X. ЈовпиовиЛгса, која је, из своје сопствене побуде вршила тај задатак још пре, но што је у Београду поникло друштво за чување народног здравља. Она је то изнела у 2. броју »Цариградског Гласника« из прошле 1906. године у овим речима: Као учитељица за 12 година највећа ми је брига увек била, да еу ми ђаци здрави и весели. Моја евакодневиа дужност била је, да ђаке прегледам, да видим, јесу ли расположени и здрави, па тек онда да пређем на рад. Ово доста одузима времена, али га ја нисам жалила. Опаске су биле знатне, јер их је увек било »светлих

очију«, »бледа лица«, »сањивих и изнурених«, нарочито зими где је на ђака у малој учионици једва простора за 2 м. Одмах се чини све, да се разбољевање предупреди; Цж се отпушта кући, напомиње се чување од назеба, и одмах се зове мајка његова. Кад мајка дође, разбира се о природи, болести, и онда се, истина лаички, иреиоруче невиии домаћи лекови, а иарочито се пажња обрати на чистоћу и неговање. Одмах се парочито напомене, да се зове лекар, а свако бајање сузбија, но оне често пуга не послушају, и може се видети, да мајка води сокацима деге; за уставља се испред куће какве бајалице, виче, а де/ге све више дрхти и тресе се и болест све вигае узима мах. Мајка опет иде учитељици и моли »види мо лим те, госпођо, ту га боли, ватра, неће да једе, ти имаш ону велику књигу.« Учитељица узима улогу лекара, и послужив се разним књигама и искуством, казује онолико колико зна. Разуме се ио себи, да учитељица мора имати богату збирку ових књига, а ио могућству и »домаћу апотеку«. Мајка слуша, јер воли своје чедо, одржава чистоћу и иегује га онако, како јој је речено и болест понугата. Оваку једпу, другу, трећу, док не постане као неки обичај, дужност, а то бива инстиктивно, јер после долазе и за децу и за ћерке и за спахе; долазе кад су крајници, кад је ватруштина, рана и т. д. Наш народ страховито пати од незнања, а нарочито жене, које немају додира ни с ким, а ни довољно слободе. С тога учитељица мора да иде међу жене, да их иризива, да се с њима дружи, и да их учи, јер »за негу и дворбу пристаје иајбоље јака, дурашна и разборнта жена“ као што вели др. М. Ј. у својој књизи „Бранич од зараза“. Примера има много, али ја ћу изнети овде један, који показује, како болесиик највише иропада са незнања. Једно се дете изгорело, направи се раница, која се позледи, због тога што је пеумешно лечено, а најмања повреда може да иостане опасна, што ће да се накоти у рани јој бактерија, које проузрокују гнојење, а гној отрује крв рањенога и нанесе смрт. Проф. Листр у Едипбургу успео је да иредунреди ово неговањем, јер он вели „да треба рана да се исиира карболцом, салицилном или борном ки селином, у којима гину клице бактерија, и да се привија дезинфикованим завојем. Док је овом детету иревијаио којешта, и то са нечистим крпама, докле је рањаво месго бајано и мазано, дотле се рана увећала, бактерија много намножило, да је

ЖЕНСКИ СВЕТ Бр. 3