Женски свет

5 5

7

ђе

а а рдвет]

и

Бр. 5. ЖЕНСКИ СВЕТ 11.

нове звезде: светлост фењера у руци звонаревој. Грдна је то мука за старца: одгегати се горе уз стрме степенице. (Старе му ноге већ неће да га слушају, Макара Михејића је живот добрано ивнурпо. Већ му ни очи пе впде тако јасно... Било би време: поћи на вечпи починак — ал' ето смрт касни! Као да га је и заборавила, док је међутим отела му и синове и унучад... док је под додиром његове руке тужно зајечало звоно: п за младим и за старим.

Теткипм се корацима приближује трошиној огради сгарога торња и наслања се на њу.

Као топли пролетњи поздрав допире до њега свежи мприс младих пупа п меша се са тихим миомиром са гробља. Шта ли боже, скрива га њ' ова нова година2

Нека буде воља Богкја, Њему слава пи хвала — шапћу му усне, погледа на небо, па коме милпјони звезда трепере, — па се прекрсти.

Да ли је већ време, да свечаним звоњењем поздравим свету ускршњу ноћг

Њему сата не треба. Свете божје звездице ће му, као већ толпко пута, ка: ватп већ, кад треба звоно да забруји.

Не би се Макар Михејић могао сада .

опоменути, колико је година прошло, како је први пут чекао овај тренутак.

Небо п земља и онај бели облак, што лагано клпзи даље онамо у бевграничном простору, тампи јелик, што при сваком покрету зашушти и тихи жубор невидљивог потока — све су то њему биле старе, познате, миле и поверљиве ствари. Читав један век је за њих везан. И пред Макара искреснуше давно минуле слике: како се са оцем први пут успео по степеницама овог торња. Боже благи, како је то давно било... па ппак како је кратко то време! Види сам себе као дечака —- са плавом косом на глави, вјајним очима, како му је ветар чисто пгра-

јући се мрсио косу — ал не овај, што

диже црашипу по путу, не, други је то неки особити поветарац, којп само овде горе, у овој висини пирка. Дубоко, ду-

боко, тамо доле гмижу многи ситни људи, и сеоске земунице се чине тако вићушне, а шума је тамо далеко, далеко, а округли слободни простор, па коме је село насе: љено, као даје тако велик, тако бескрајно велик...

Та ето ту је, тако је близу! смеши се стари звонар и показује доле на село.

Такав је пи живог! Док је човек млад, чини му се бескрајан, а сад му је ето ту пред њим, као да га на длану држи, од рођења па скоро до гроба, који је ено у оном куту гробља сам себи већ наменуо... Ал гле! Михејић се стресе, јопт једном погледа па звезде, а затим зазвони.

Оштар звук један сече ваздух... сад други, трећи, четврти .... један за другим и кроз свечану ноћ ве у хармоничној игри разлежу час оштри, час тупп звуци. Звона занемете, почиње јутрење. Пређашњих година би и Михејић по степе: ипцама силазио п улавио у цркву, те бп крај врата стао у буџак.... Сад остаје тамо горе, притискује га тежина година; данас особито осећа, необичан умор; пружи се на једну клупу и док ослушкује, како изумиру звуци звона, у души му се јуре бев свезе слике једног минулог живота.

— Поје, мисли он и замишља себе у цркви. До њега допире глас деце, што пред олтаром поју и чак горе се чује реч старога свештеника, покојног оца Наума. На стотине сељака приклонило је главе, па се крсте. (Ове сама позната лпца, а све вамп мртви! Ено строгог лпка његовог оца — до њега брат му како се усрдно молп и уздише и гле пон у пуном здрављу и младости и снази, без захтева у срцу, а са надом на срећу, на радост, на будућност,

Па где је та срећаг Као последњи пламен ватре што се гаси, плануше и старчеве мисли пи засветлшле у све тајне кутке једног мпнулог живота. Трудба туга и бриге.... Где јег та очекивана срећа, којој се тако поуздано надао.... Тешка судба дубоке је бразде повлачила по млађаном лицу, снажна плећа исери-