Женски свет

112.

вила; научила га је уздивати, као што је и његов старијп брат уздисао....

А тамо лево међу сеоским женама стоји и његова жена, побожно се моли, пресретила руке. Тешка радња п брижљивост, па је брго остарила. Негда светле, смешљиве очи њене изгубиле су свој сјај, а бојаван од изненадних удара судбине и параз страха заменутше онај понос и самопоуздање, што се одсјајиваху негда се лица лепе младе жене.... А срећа њена2 Где је опа биларг Једно им још дете оста у животу радост п надање њихове старости -— па и то поквари и пре: втри људска лаж.

Па ено где стоји тамо п богати сеоски

лихвар, метанпише до земље, вредно целива земљу п крсти се, не би ли зар лицемерним молитвама сасушпо суве сп-

ротиње, коју је опљачкао и преварио Бога, сао што вара људе....

·... Ах све ве то јавља у некој даљ пој даљини, као кроз продрту маглу. Сада је само овај мрки тороњ Михејићев свет, само. тум ветра прекида мир усамљених му часака.... „Господ ће судити, љегова је освета“ · папуће старац, а са пабораног му лица котрљају сузе.

Ка

Хрпетос васкрсе!

Старац се прене из својпх сањарија. Тамо доле као у мравпњаку врви мном. на ратара — и пође свечани опход напред лелујаве контуре кретова п пкопа, а у висипу лепи усклик, што објављује спасење:

— Христос васкресе!

И тај усклик одјекује у срцу старчевом.... чини му се, као да воштанице јасније гору, а прплике као да се живље

, К ~ би с

ме а

ЖЕНСКИ СВЕТ

Бре: крећу и он заввони. — Ветар, што се сад поново диже, ухвати у лету ове звуке,

што се разлежу и на огромни крили своји

носи их небу, под облаке, те се разлеже

одјек дивног звука звона, као да п пе-

бом и земљом одјекује свети поздрав: Христов васиров!

И старо срце заборавља тугу своју — ваборавља успомену па жпвот, који му беше пун горке брпге, старања п обмана.... Заборавио је старп звонар, да му живот и нада на срећу пе беше друго до варљиви сан — да он сад усамљен стоји у шпроком свету. Он чује гла сове, који поју и плачу, уздижу се кроз тамни простор до звезданог пеба, а разлету се п доле по тој јадној земљи, чпни му се, као да су слике његове деце и унучади око њега, оп им чује веселе гласе, главе п великих и: малих — и сви тп главп стапају се уједно ми певају о срећи, о радости, од којих му баш ништа није пружио дугп мрачин живот љегов....

Из очију Макара Михејпћа суве као потоком, лију, срце. му снажпо лупа у заносу уображене среће.

ж _ Тамо доле стоје људи п говоре међу собом: како стари Макар још ппкад ппје тако дивно звонпо.

Одједном затрепери ваздухом спажан звук велпкога клатна. Малепа звона кло да уплашено евршаваху своју свпрку пискавом дисхармонијом.

Старац се немоћно срушп па клупу и две последње суве котрљаху се преко бледих п све хладнијих образа.

Макаре Михејићу, твоја сц је лепа

бпла од твога жпвота. | М. Вујић,

свештеник

Мудра зова.

(С енглеског прев. Милена Грбић.

Био је красан јесењи дан. Лахор попириваше, а златни сунчани зраци изливаху своју благу топлоту на дрвета и цвијеће у башчи по којој сам се шетала и мотрила како се сваки цви-

јетак сагиње и уздиже, као да се клања пахор-повјетарцу. Го касно (јесење) цвијеће уживаше у њему, јер га лахор освјежаваше; ах, било му је тако угодно!