Женски свет

Бр. 5.

ЖЕНСКИ СВЕТ

113.

На једанпут чујем неко шуштање, као да се вјетрић с лишћем игра. Застанем. Да ли је то шуштање разговор с цвијећемг Шта ли говори цвијеће2 Да не тужи за прохујалим љетом2 Или јадикује што је немилосна зима на прагу, па се међу собом питају: Шта ће бити с њима послије већ. прве мразне ноћи2

Не знам право о чему је цвијеће говорило — ако у опште говори.

Али тад ми паде на ум да ми је моја пријатељица М. приповиједала о разговору цвијећа.

Једног красног љетњег јутра, причаше ми она: Шетала сам по башчи. Цвијеће и лишће лелујаше се од лаког повјетарца. То је, помислих начин, којим се цвијеће разговара. Обратим сву пажњу, не бих ли што чула.

Једна стара зова рече: «Цвјетови, стресите са себе гусјенице!«

«А заштог« упита читаво туце у глас — као непослушна дјеца, која — кад им се заповједи да што учине — питају: »А заштоР«

Зова им одговори: »Ако их не

стресете, појешће вас још за живота«. — На то се сви почеше стресати, док не стресоше све гусјенице.

У сред једне леје бјеше красна ружа. Она стресе све осим једне гусјенице, рекавши тихо: „О, како је лијепа! Баш ћу је задржати«.

То чује зова, па јој довикне: »Доста је једна гусјеница да ти нашкоди«.

»Али погледај само« рече ружа »како има фино мрко и гримизно-црвено, као крзно чупаво тијело, па красне црне очи и преко двадесет ножица! Хоћу да је задржим. Једна ми сигурно неће шкодити«.

Кад сам послије неколико дана пролазила поред исте руже, на њој не бјеше ни једног читавог листа. Њезина је љепота прошла. Била је скоро сасвим угинула, само је имала још толико живота у себи, да се исплаче због своје лудости. Још по која суза, као росна капља, могла се видјети на продртом јој лишћу.

»Нисам мислила« уздахну тужна ружа, „да ће ме само једна гусјеница упропастити«. |

—_е->—фе->———————

Три мудраца и изгубљени град.

Алегорија.

Једне зимске вечери сјеђаху њих четворица. По каткад би што проговорили, а дуго су шутили задубљени у врло озбиљне мисли. Нису ни примијетили да је нестало ватре у пећи и да се соба постепено хладила, не, нису, јер су упели све силе да ријеше овај проблем:

Не далеко од оног мјеста, гдје су ова четворица живила, бјеше један град у коме су становници били безбожни и неуки. Ни један од ових није био у томе граду, али су непрестано слушали о њиховим гадним дјелима.

Томе се злу није стајало на пут; они су били просто остављени да све дубље залазе у зло тако, да су са други већ били навикли на то, те нису ни помишљали да би се тај несретне град могао спасти,

Ова четворица, од којих тројици бјеху мудраци, бјеху'добри људи. Сажаљевајући оне јадне створове што тако по злу газе, почну озбиљно премишљати, које би средство употребили да их избаве.

Послије дуге шутње Први рече: »Град је остављен сам себи а ми не пружајући му никакве помоћи само слушамо како постаје све гори и гори. Сигурно би се могла зауставити та поплава, али питање је: каког Гдје је кључ од уставег Само мудар човјек може га наћи. Али гдје је такав човјек2 с

Опет тајац. То исто питање стављало се већ више пута, али се још до сад не нађе згодан одговор.

»На то се диже Други и рече. „Сасвим је јасно, пријатељимоји, да