Женски свет

114.

тај проблем не ћемо ријешити, до год га рјешавамо с поља; требали би отићи тамо, ако им мислимо учинити какво добро. Хајдемо дакле; сваки нека ради на другом крају града, па ћемо видјети, хоће ли и један од нас моћи излијечити зло, којим је град заражен«.

Наста гласно мрмљање одобравања, а лица им се расвијетлише.

»Е, твој предлог вриједи« рече Први. »Ја ћу уз то понијети своје милионе да подмирим њихове нужде. Новац ће их сигурно спасти !«

Опет ће Други: »Као што вам је познато, више сам година темељито штудирао науке. Небо ми је отворена књига, а што се земље тиче — па дрвеће и цвијеће моји су вијерни другови. Дуго сам проучавао тице и звјериње, те разумијем њихов језик и као и ваш. Да ја онај народ поучим о природи, слави и љубави, о честитом, моралном животу, ваљда би бар покушао, да слиједи што је добро и племенито«.

Онда рече Трећи: »А ја сам штудирао медицину. Моје је име на далеко чувено. Наука о лијечењу, коју сам написао, допринијела ми је части и гласовито име. Да ја одем тамо и поучим их, како ће -се одржати у чистоћи и здрављу, рекао бих, да би брзо увидјели своје погрјешке«.

Пауза. — Ова тројица не очекиваху каквог предлога од Четвртог; он не бјеше ни богат ни гласовит, чудновато је што су га икако и позвали на овај састанак, можда за то што је био благ и доброћудан. Кад год би се заметнула каква препирка, он би својим тактичним ријечима довео ствар у ред. Свако га је волео, а ова тројица су га још и сажаљевала, што није мудар и гласовит као они. Нису могли ни помислити да би он био у у стању што учинити за онај град. Но ипак, тек из учтивости један од њих упита га: »А шта би ти учиниог«

За једно два минута не даде овај одговора, а кад поче говорити, говораше бојажљиво и озбиљно. »Прија-

ЖЕНСКИ СВЕТ Бр. 5.

тељи« рече, »ја нисам на гласу, али не могу да се смирим слушајући, како ти јадни створови даномице пропадају.

И они су ми браћа, морам им помоћи. Можда ћете ми се смијати кад чујете, шта сам наумио. Не вјерујем да би се они обратили слушајући само науке о природи и моралу. Природа је, истина, дивна, али при том и хладна. Она нема у себи моћи да спасе душу човјечију и ублажи болове срца човјечијег. Кад на примјер коме неко умре, тражи утјехе у онога ко разумије његову жалост. Ја дакле идем томе безбожном народу, да га научим вјеровати у једнога Бога, сигурно ће их вјера спасти. Знам дани ви много не вјерујете у Њега, али ја вјерујем. Кад народ буде вјеровао у Бога, кад увиди Његова велика дјела и превелику милост Његову мораће се проћи безбожности. На тај ћу начин обратити сав град«.

Мудраци се апсолутно задивише његовим ријечима. Они нису могли ни појмити да њихов пријатељ има толико говорничког дара. На то му Други рече: »Ја се управо чудим да ти вјерујеш у Бога и да се ниси тако уозбиљио, морао бих ти се смијати, мислио бих да се шалиш. Но само покушаја ради, одобравам ти, предлог, па ако буде икакве промјене и ми ћемо бити готови да признамо моћ твоје религије«.

Иза тога се разиђу: Мудраци сваки својој кући, а четврти још исте вечери отпутује у изгубљени град.

Најприје је окупио дјецу око себе, па жене и људе и приповједао им о чудним дјелима божијим и упућивао их у вјери у Бога.

Разумије се да им је ово било чудновато — јер до сад нису тако што чули — и стављаху му многа питања. Неки чак повикаше: »Зашто нас остависте да овако дуго живимо у тами2«

И тако слиједећи свог новог пријатеља мало по мало заборављаху на своју безбожност, и вјерујући у једнога Бога, обновише живот.