Женски свет

Бр. 7. и 8.

ЖЕНСКИ СВЕТ

(Стр: 177,

њаке у спаваћој соби. » Треба човек да види шта ради,« рекао је он једном. Све је још било тако светло, тако лепо. Зелени покривач на постељи пружио се као свежа ливада а бели душеци изгледаху као мали мачићи на зеленој трави ; политура њезиног огледала за тоалету још се сијала, а стакло не имађаше још ружних водених пега; сребро на четки за косу, на лопти за пудровање, на четкици за зубе још се блистало. Њезине папуче стајале су испод постеље чврсте и нове као да их никад нико неће газити. Све је још било ново. Па ипак је било старо. Она је знала све његове песме, сва салонска комађа, све разговоре и мисли његове. Знала је тачно шта ће рећи кад у подне седне за сто, шта ће рећи кад у вече остану сами.

Све јој је то постало непријатно, свега је била сита. је ли га када волела» О, да! У истину волела га је. ИМ зар то беше све, сви снови њене младости" И хоће ли цео живот тако тећи; Хоће! Али —- али — али — неће ли они имати и деце» Да, али она не опажа за сад никаквог знака. Па ако ипак буде! Тада не би више била сама и он би тада могао изостајати колико би хтео, јер она би имала ада неког с ким би говорила, с ким би се забавила. Можда баш дете беше то што не достајашег Можда брак има и другу какву сврху но да муж има љубавницу, мирну својину законом штићену. О; да! Али он поред свега тога треба да је воли, а не воли је. И ту поче плакати.

Кад муж око једног часа дође кући, не беше ни мало напит. Али се наљути кад виде да му је жена још будна.

»Зашто ниси легла;« беше његов први поздрав.

»А како сам се могла лећи кад тебе очекујем.«

» Тако, тако! То још може лено бити! На тај начин не смем се ја усудити више да одем. Мени се чини ти сим плакала »«

»Да плакала сам, морам плакати кад

примирити и

= ме — ти — више — не волиш.« »Не волим те зато што сам послом изостао Р»«

»Вечера није посао.“ »Е гле сад! Не сме се дакле више ни-

" смешила.

куд ићи. До сто ђавола, како жене уму бити досадне !«

»Досадна! Да, то сам видила и јуче кад сам ти на сусрет изашла. Али нећу више никад излазити пред тебе.«

» Али, драго дете, кад идем са шефом. «

»Ху, ху, ху!« Ту она бризну у плач а он мораде ићи и пробудити Лину те наредити да се загревају мараме.

Али је и он плакао, да и он. Из дубине срца! Оплакивао је себе, свој удес, своје илузије! Али то беше више него илузија. Га он ју је љубио. И ко сме тврдити да је и сад не љуби Па ево му и она признаде да га и сад још љуби, сад кад је лежао поред ње на колени и љубио њене очи. Да они су се љубили. То беше само облак који брзо пређе. Ружне мисли у самоћи. Она не сме. никад више сама остати. Затим су заспали, а она се опет

Али сутра дан не изађе му на сусрет. Код ручка он не запита зашто. Говорио је много, али више зато да се тек говори, и звучало је као да говори сам себи.

У вече ју је забављао дугим опшсивањем живота у Сјестахолму и тиме шта су госпођице казале барону и како се зову баронови коњи. Идућег дана говорио је о свој испитној радњи. |

Једном дође у подне врло уморан кући. Она је седила у салону и чекала га. Њезино клупче лежало је на поду. Он прође туда; конац се заплете око његових ногу а он јој тиме истрже ћилим из руку и поче га вући за собом. Ту плане и одбаци га ногом; био је уморан а да се сагне и ла га дигне.

Она изрече оштру примедбу на његову неучтивост.

(Он одговори да нема времена да мисли на њене крпе и како би се она могла латити кориспијег посла. Он мора мислити на своју испитну радњу ако хоће да има будућности. А при том треба мислити мало и на штедњу.

Сад беше свршено !

Сутра дан седила је она и са уплаканим очима плела је чарапу за свог мужа. Он јој на то поче доказивати ла је много јефтиније купити готове чарапе. Ту она

з