Женски свет

Стр. 230. зио као нека електрична струја, и први пут усили се да подигне руку, и наслони је на њену главу.

У том светом тренутку у њиховим душама није било ничега земаљског. То је била љубав узвишена, божанска, какву могу осећати само они који се спремају за онај други бољи свет.

— Али капетан ипак није подлегао својој бољци, његове ране почеше мало по мало зарашћивати, и ако споро, ипак се опорављавао. Марину је молитву Бог саслушао.

Капетан је већ оздравио толико, да није више требао неге па рече једног дана Мари:

— Кад су ме овамо донели, и кад ми сину један зрачак у моју обамрлу душу, нисам мислио да ћу овде наћи свога анђела хранитеља. Ви сте за све време моје болести бдили надамном, Хоћете ли ми допустити да ја од сад целог мог живота бдим над вама.

Мара сва претрну, обори очи, лице јој порумени, па наједаред побледи, и једва чујним гласом запита: -

— Како то мислите, господине капетане»

— Ммслим, ако делите са мном исто осећање, да ми пружите руку, да ми будете мој веран друг. + У |

Мара побледи још више, срце јој скоро престаде куцати, па једва потресеним гласом рече:

— Господине капетане, за мене је велика част, што ме удостојавате, да ме као своју же-

ну подигнете до себе, мене сиротицу, — па ипак — ја — не могу примити вашу руку. — Не можете%"! — Повика изненађено ка-

петан. Зар сам се преварио у вашим осећајима за које сам мислио да их са мном делите» Мара дрхћућим гласом одговори:

— Ја сам вереница — =—-

— Шта2! Ви сте вереница >! — Чија, чија» повика плахо капетан. Ви нисте томе могли дати и срце ако сте му и пружили руку. Срце је моје то осећам, зар бих ја и могао оздравити, да ме није ваша љубав будила из мртвила.

Ви сте оздравили помоћу вештих лекара прошапута Мара.

— (О, не, не, ви једини подигосте ме из мртвих, па зар хоћете све то да ми одузмете и вратите натраг у мртвило: Говорите, тако вам Бога, ко је тај, који хоће да ми вас преотме. Кажите ми име његово.

— Он је поштен човек, наредник је, мислим у истом пуку у ком сте и ви.

ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр. 10.

— Како се зове» брзо његово име.

— Никита Фодоровић! одговори Мара дрхћућим гласом.

— Он! А ја га познајем. Заиста смо у једном пуку. Али Маро, ја сам уверен да му ви нисте руком и срце дали. Смете ли се заклети да није тако. — Мара је оборила главу и ћутала, а он настави.

— Чујте ме Маро, ја ћу му овог часа писа ти и казаћу му да сте своје срце мени поклоослободи од задате речи, руку и

нили, и ако вас он

хоћете ли ми постати моја жена» — Само под тим условом, ослободи од задате речи. Капетан није ни часа оклевао, написа Никити писмо, исповеди му своју љубав према Мари,

пружити

ако ме Никита

и замоли га да му одма одговори.

После неколико дана доби Мара од Никите писмо које је између осталогагласило: »Био бих најсретнији човек да сте ми са руком и срце поклонили. Али би много несретнији био, да сте пошли за мене а другога волели, Будите дакле искрени и поштено ми признајте да капетана волите, ја вам онда враћам вашу реч, бићу задовољан кад дознам да сте са капетаном сретни који заслужује да добије тако анђелско срце као што је ваше.

Мара није могла лагати, признала му је да је капетана свом душом заволела. И чим ју је Никита разрешио од задате речи отишла је са капетаном у Сомбор где су се у присуству њених родитеља и пријатеља венчали. А она је са пуним достојанством носила име свога мужа, Михаила Георгијевића Ернштајна.

Написала Милка Гргурова.

ПРВИ ПУТ МЕЂУ ДЈЕЧИЦОГ,

СЈЕНИ МОЈЕ ма

Теби љубљена и поттована мајко моја, теби врсна и честита жено, теби најдивнија милошто, теби покојнице, посвећујем ове ретке, успомену на први корак у школу међу драгу дјечицу моју. „Ово вам је дјецо нова учитељица,“ — говорио је мој стари, добри колега. Предамном се прострло поље клупа, ау њима кршна, здрава планинска чеда. Заплавише се мали, кратки зубунчићи, зазвекташе ситне гиздаве цванцике, а моја драга тежачка дјечица добацише ми поглед хладан, бојажљив, Ох, да су знала с колико сам љу-