Женски свет

стр. 220

ЖЕНСКИ СВЕТ

За емансипацију Српкиња.

Ко је и најмање познат са емансипацијом жена цивилизованих народа, тај се мора ужаснути, кад сравни ту емансипацију са ропством српских жена.

Цео живот српске жене страдање је несавладивог труда и ропства. Рођење Српчића се радосно поздравља и сви празнују тај сретни дан, а кад се роди Сргкињица, сви су невесели. Мало несрећно створење још од самог свог рођења почиње трпјети увреде и неправде од својих родитеља, који се много више брину за свога синчића него за своју ћерчицу. Можете виђети још ђететом малу Српкињицу блиједу и мршаву, ђе се приучава лаким домаћим пословима, а кад поодрасте онда и тешке послове врши у пољу и шуми. Она приђевремено губи своје здравље под напором страшног труда, а кад се удаде учини се своме мужу правом служитељком и брзо, под теготом својих удвојених дужности: жене и служитељке, губи љепоту своје младости. Често можете

виђети жену од двадесет пет година.

"тако зреле и мршаве, да нг можете вјеровати, да би јој било само двадесет пет година. Оне су лишене грације, корачају широко и тешко, опустивши доље главу, а све то показује навик тешкога труда. У њеним поступцима и ријечима никад ви не видите оне самоувјерености жена цивилизованих народа, што је шљедствије знања својих права и равенства са мушкима.

У своме оцу, брату, мужу и свијема мушкима, Српкиња види виша створења, пред којима је дужна мучити и покоравати им се. Сва енергија и све силе српских жена иду једино на домаће послове (само у пошљед-

Вук на овцу своје право има,

Ка' тиранин на слаба човјека.

Ал' тиранству стати ногом за врат

Довести га к познанију права,

То је људска дужност најсветија.

„Горски Вијенац.“

ње вријеме почеле су добијати са елементарним и средње образовање). Српкиња више љуби мужа, који ју чешће бије, него онога који је одвећ добар с њом (таквога Српкиње презиру). Оне ријетко мужа по имену зову, а кад је питају, како јој зову мужа, она (нпр. Црногорка) говори: »не знам, ђаво га знао.« Она се не смије мијешати у послове мужа, нити се се беспокојити за његове поступке; кад он одакле долази или куда одлази, жена не смије питати откуда и ђе иде, не смије се срдити за његово одсуство, ма колико времена он ван своје куће био. Унижење жене види се и у томе, како она прима у својој кући посјетиоце. Ако долазе рођаци, то они њу пољубе у чело или образ, ако дођу страни, то они њу пољубе над главом — у ваздуху, а она њих у руку или раме. Жена мора ићи свуђе, ђе је муж поведе, она се не смије противити, не смије казати да јој није добар ваздух онога мјеста или да су тамо заразне болијести. Муж може бити своју жену, само да је не убије или не осакати!.. Ако додадемо к свему казаноме одсуство ма теријалнога благостања, то је све направљено против Српкиње, која још у раној младости губи све љепоте свога пола; изчезаје свјежоћа лица, при: ђевремено боре покривају њено чело, рука губи своју форму, нога се учини ниска и широка (само у породици аристократа можемо виђети својство расе: прозрачност и опће благородство у спољашности). Но ако ми на Српкињу погледамо с вишега гледишта, то ћемо у њој наћи створење скромно и безропотно, приљежно и способно на свако самопожртвовање. Као ђевојка она строго чува своју не-

а

а виа ад