Женски свет
Бр. 10.
ЖЕНСКИ СВЕТ
главнију особину доброг укуса. Ако уверимо народ да је само оно лепо, што је једноставно, а при том прикладно, постигнућемо све. Наше Срикиње се највише зато излажу подемеху, јер при одевању искупе све могуће боје у највећим противностима. Деца се навикавају на таку дисхармонију, те тако улазе у живот. Треба
дакле они којима су деца поверена, да се брину
о развитку укуса. Нарочито је позвана на то учитељица, пошто мода управо и почини зла кроза женске, а учитељица и сама, као женска, може много да учини. Осим школског рада отвара се учитељици широко поље делања у самом народу, нарочито ако је на селу. Ако зна стећи
Стр. 219.
поверење народа, моћи ће више учинити, но незнам колико расправа и чланака о моди. Доказати, нарочито женскињу, простим начином му представити накарадност његове ношње, уверити га о неприкладности тога претераног кићења, то су задаци, које само женска може успешно извршити. Но при том треба да има на умуп њино евојство подражавања, те да и примером повољно утиче на развитак њиховог укуса. Али зато је потребно да и сама учитељица има здрав и естетичан укус. Образујмо дакле добре учитељице и учитеље, те ће нам бити једни од најбољих помагача при сузбијању „проклете моде“. С.
24 ДЕ
У ОСАМИ.
Оставте ме! Самоћа ми Срцу годи;
Пустио сам чун сећања, Нека броди.
Душа ми је жељно села У чун ови;
Па по реци од времена Тихо плови.
Лаки чунић тихо плови На све стране;
Да потражи изгубљене Слатке дане.
И прошлост се из мрачнога Диже гроба;
И ја видим оно дивно Срећно доба.
Јављају се мили знанци Оних дана;
Љубазно ме гледе лица Насмејана. Јављају се слатки санци Љубав стара;
Па како ме само нежно Разговара. Остав'те ме! Самоћа ми Срцу годи; Пустио сам чун сећања —
Гор. Милановац.
Нека броди.
Влада М. Луњевица.
> Ф+е——————
КУ КРУ!
Дошао сам путник јада,
У суморно ово мјесто,
Гдје безгрјешно робље страда
Гуја љути' — гдје је пр'јесто Слушам Сане бјесну хуку Чујем како јадна бруји, А около свуд ми зуји:
Отаџбинско куку, куку!...
Сански Мосла, 1905.
Дошао сам путник јада, Гдје урличу вјетри стари, Гдје језива поноћ пада И са санком свијет дари... Слушам вјетра страшну хуку, Чујем пјесму како бруји, А около свуд ми хуји: Отаџбинско куку, куку!... ј Јово Г. Поповић. ж