Женски свет

Строаа а ЖЕНСКИ СВЕТ Бр. 10, ШТО МЕ ПИТАШ2! Н. Р...

Што ме питаш уплакана Дух мој, тужан, заморени

Што сам увек тужан, сетан; По животном мраку лута;

Што ме питаш — због чега сам Нико можда, више неће

У младости, па несретан!... Да га скрене од тог пута. Остави ме — зар не видиш Што ме питаш! — Зар не видиш

И једине моје жеље,

Да с' у борби жића мога Сатрвене, саломљене... Алексинац.

— У животу среће немам;

Зар не видиш, да у борби

Самом себи остављен сам!... М. Ј. Аврамовић.

ЗА И

()рганизовање седских женских радионица, (Предавао г. Љуб. Атић три ошварању изложбе женског ручног рада у Чуругу, 1907. г.) = (Свршетак).

Тај део тога важнога и великога питања у нашем народу треба да рсте наше добротворне женске задруге, које већином у својим правилима и вмају једну тачку, која им ставља у дужност. Али да би те задруге то питање могле решити, да би шта више могле приступити његову решењу, потребно је да се оне најпре уједине, да створе савез и један јединствени програм, план рада за све задруге, коме раду би правац одређивала скупштина _ Савеза Српских Добротворних Кенских Задруга и орган тога савеза »Кенски Срет«. Ако се пак не би могао остварити савез онда бп требало сваке године удесити конгрес свих добротвор. них задруга, на који би свака задруга послала по једно два своја. члана. Тада би тај копгрес могао вршити задатак главно скупштине савеза, а закључци тога конгреса би требали да буду обавезни- по сваку задругу и њен рад. То све је потребно прво због јединства у раду, а друго због груписања капитала у једну средашну задружну благајну, као што је има и Савез Српских Земљорадничких Задруга. Тек тако би задруге наше могле узети у своје руке решавање горњег питања, па га повољно и успешпо и решити,

У сваком пашем селу има много девојака, које не могу онолико да зараде, колико им потреба износе, јер немају прилике за то у своме месту, а не ће да напусте своје место и иду у службу у варош, шло им изгледа и сувише срамотно, стидно. Тако не мисле само те девојке, него тако

још мисли у нас читав народ; то је, дакле, једно народно мишљење, да не рекнемо заблуда. Девојка, која се једном одважи на службу у вароши губи све, јер пи један Србин је не ће узети, а знамо добро, да је тежња за удајом у паших девојака много развијенија, него у девојака других народа. Па, знајући то, оне се тешко или баш никако не ће одлучити на службовање, па ма код куће и гладовале, патиле се, што обично и бива, '6 тота покушај ових у дагребу, да п Српкиње шаљу у службовање, не ће никако успети. Тако се, ја држим, питање хлеба ле ће моћи решити. Али има један згодан начин да се оно реши, а тај начин је оснивање женских сеоских радионица, у којима би девојке наше израђивале ствари, које спадају у женски ручни рад, а нарочито би се. бавиле израдом белог рубља и других, томе сличним стварима, ;

У свакој српекој кући већ и саме ствари треба да одају кућу српоку. им, дакле, човек у собу уђз треба одмах по стварима да позна, да је ушао у једну српску кућу. Таких кућа је данас врло мало. Ја сам био у једној српској кући у којој су све покриваче замењивали лепи српски ћиламови, израђени руком наших сеоских девојака, све завесе, сви теписи тако исто. Кад би се сад то увело у све српске куће нашем женскињу би се од једном отворио једаш велик извор за зараду. Па и то би могле покренути женске добротворне задруге, па онда одмах отворити и једну две се-