Женски свет

Стр. 256.

— Познајеш ли тог безобразника, упита је он.

— Једно балавче..

— Зар тако змијо> Балавчер То сам ли заслужио, дрекну он као рањена звијер.

Хајдемо, окрену се Циганима.

Од тог дана га није нико видјео, да се насмије. Долазио је у друштво, али је ријетко шта говорио. Оног весеља није више било. А кад би мало попио, онда би заповједио Циганима: »Пред твојом сам кућом ево...“

Ателета. МУ ЖРЕЦИ ТАЛИЈЕ

7 ПОБРУМЕНОВУ ==

У једном римском амфи-театру, скупили се сви доглавници, па и сам цар. Сви беху обучени у скупоценим токама, златом, бисером, брилијантима и смарагдом урешеним. Гледаху разна чудотворна приказивања уметника тадањег доба. Сви дариваху при. казиваче новцем: златним, сребрним, најпосле и бакарним.

Изиђе један млад човек, скромно одевен, увелих образа. Стаде на средини амфи-театра, погледа све унаоколо, разгрњу своју тогу и ножем извади срце своје.

Срце се стаде грчити. Приказива-

ше: доброту, смех, љубав, поезију, жалост, интригу, љутину, злочест и плач.

Узе младић своје срце, окрете се гледаоцима и ишчекивашене би ли и њега обдарили. Сви велможи рекоше у своју одбрану, како за њега није претекло ни мало новаца, али му се сви дивљаху његовој вештини. Младић погружен врати се на своје место откуда је и дошао и труђаше се да умири своје срце, које се још грчаше у тешким боловима. Тада изађе златнокоса нева, бујна, вилинског стаса, венерине лепоте, у богатом руву. Стаде на средини позорнице, не про-

Бр 17.

словив ни једне речице. Поскакаше велможе са својих седишта. Прилажаше јој један по један. Сваки од њих скидаше: који тогу, који своје брилијанте, само да би се смео дотаћи, њене богато украшене хаљине, њене руке, или њене папуче. Сам цар приђе к њој, даде јој своју круну урешену брилијантима, само да јој пољуби њену злаћану косу.

Тако урешена богатим поклонима, златнокоса нева, враћаше се на своје место. Пролазећи поред оног сиротног младића, који се труђаше да своје срце умири, насмеја се на њега, погледа га презриво и прође охоло поред њега.

Тад приђе једна жена, богатим уресима накићена, носаше у руци лавров венац, постави га несрећном младићу на главу. Младић се трже, зачуђен је запита:

— Ко си ти, што ме обдари знаком уметничким Она му одговори

— Сине мој, ја сам »Талија«. Младић сав радостан запита је

— А ко беше она златнокса нева коју уресише благом, без да приказа ма и једну вештину2 Насмеши се »Талија« и рече

== То "ти је сестра.

Драг. 1. Поповић.

ХУД ЈАМУ САВ а ТАМЕТ

"= МИЛАДИН Ј. ТУТОРОВ, —

Прошло подне. Летња жега, да ти мозак испече. Хтео не хтео суморан си. Нека се досада усели у човека, а овлада непрекидан, несносан дремеж. Улицом прозврје кола, за њима се диже облак прашине, ти се мргодиш, сагнеш главу, убрзаш кораке, запушиш и нос и уста, ако ниси рад да је гуташ. Кућни забати превучени прашином. Девојане свукле ишаране завесе на прозорима, да не пробије топал сунчани зрак и загрева благодатну собну хладовину. Видиш тамо црну сенку, погнула главу, јури, а