Женски свет

Стр 248. положај женскиња у њих, и то тек у погледу брачног живота.

Па ипак римска домаћица није сма„трана за ропкињу, као у Грка. У изве"сно доба и пристојним приликама могла се кретати слободно, ходила је без пратње, учествоваше при разним свечаностима, гозбама. Но може бити да је то ни био узрок, те је римска жена доцније морално тако ниско пала, да је [.. Рбо Ргишу свом годишњем часопису тадашњем написао: да је у Риму пристојност и стида "нестало. Живот пун пустог и сујетног уживања беше се одиста развио. Врхунац бестидности и певаљалства у Римљанке достигло беше за време царева. Сатиричари и историчари римски пуно примера наводе о палом стању и положају римске женскиње. Проперциус, Хорације, да како Овид и Јувенал, старији и млађи Сенека, Светоније и Персије подједнако се изражавају и описују поквареност и неморалност римске жене. Поједине вештине такођер су о томе оставиле за собом необоримах доказа, особито по помпејским зидинама, споменицима. Но исто је тако данас познато у свету и онај уплив, што га је по нека Римљанка

ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр 1: имала на свога мужа и на државне послове: Из историје је позната знаменита мати Грахуса, која ће као примерна домаћица и васпитатељка деце своје још дуго као узор пример у свету светлити и ако је такав пример редак.

Под Сулом, а нарочито Цезарем, Помпејом и Антонијем добиле су женскиње много већа права и слободе, али су тиме навукли с друге стране мржњу грађана. Женска је пристојност упадала у све већу провалију. Па- пи ако Плиније у својим писмима наводи неке узор женскиње, ипак историја нам сведочи о неморалности римских женскиња, да, човек читајући мора да се згрози. Особито је смешно, чудновато и карактеристично и то, што је највећи моралиста свога доба — Цицерон, који се борио за равноправност женскиња, морао доцније потужити на своју жену Теренцију, да му не само запоставља домаћи домазлук. већ да и њега »господара« мучи и кињи. И тако је полако прави значај и достојанство брака почео п код Римљана опа-

дати. Брак се сматрао најпосле пи код

њих за нужно — зло, као тешки и несносни окови, а последице тога знамо какве су биле: Римско је царство протало!

~

ЉУБИЋУ ТЕ ДО ИЗДАХА..

Насмејана, белог лица ко крин цвеће, Оком палиш, огањ нема сиде веће ;

Ја бих хтео, да си ружа лепог маја, Да украсим груди све — оком вјаја ! Да ти грлим грло бело, снежне груди, И тепам ти слатке речи: моја буди! Пољубићу бело лице, ко крин цвеће, Украшћу ти огањ ока, па од среће, Изгрлићу ти грло бело. Лице ће ти тада бата, Руменије и од руже. Затим ћу ти тело вити, Око паса — и љубити дуго, дуго 10 издаха, Докле срце даје жара, докле душа даје даха !

Смедерево. М. М. Гавриловић.

РА ИХ

=

Док још славуј песму вије, слатког сна | док роса цвеће љуби, жељена!

Кроз идилу, ноћи тихе:

„Потражићу срце твојв.....“

Кад се свежи, цветни мирис растури; И зрак румене зоре затрепери:: „Изнећу ти моји боли:

Причаћу ти о љубави!,,..“

А када птице уз њежних песама Весело славе уранак над нама; Н док зора још тихо руди: „Шримићу те на своје груди!,..“

Оснић,. М. Ј. Аврамовић.

РАЈЕ

=