Женски свет

Бран су сурово поступали са женскињом, него остали дивљи и сурови, нецивилизоваки народи. Ови су већ стајали на том степену културе, да нису могли сматрати жену као и сваку другу домаћу животињу. Беху

они нежнији, питомији и племенитији укусом.

Али баш код ових изображених и културних народа тадашњег — после дубљет

истраживања и погледа уверавамо се, да је поступак и измишљење човеково спрам женскињу још горе било, него код нео“

бразованих народа. Наиван, природан човек, која је секирсм себи набављао жену т. ј. отимањем — није боље разу-

мевао. А изображен, фини Грк на против, који је у својој жени гледао само мајку, његов поступак с прам женскињу беше много хладнији и суровији, него у дивљега природног становника пустиње. јер ни код изображених Грка п Римљана није се брачна веза сматрала тао светиља, као заједница и једна целина, већ просто, пошто су државни потребни грађани, с тога су они прогласили брак обвезним.

Ненравствено васпитање пшартанске девојке, јавне њихове гимнастичке. веџбе, рвање с мушкима, начин удадбе, познато је у свету. — Но мање је, од овог начина васпитања, познато оно душевно робство, у коме је атинска жена своје дане проводила. Породица, супруга, чедо беху апстрактни појмови код Атињана. Пошто су своје личне користи, претпоставили државним интересима, васпитан је себичан, егоистичан нараштај, који је, по обављеним својим грађанским дужностима, живио и одавао се само уживању, увеселењу, запоставив и занемарив миран и тих породичан живот. Па док је човек само увеселењу се одавао и век свој проводио, дотле је жена затворена једино у друштву својих робиња проводила дане, спавала, сањала, кувала и плела, као узор пример неидеалне али добра, честита и вредна домаћица.

Дакле нису само у Атини живеле оне знамените лепојке и знатне женскиње, које су мушкарци тражили, љубили и поштовали као себи сродне душе» Аспазијеве другарице" јесте, онде су оне живе-

ЖЕНСКИ СВЕТ

(тр: -247.

ле и радовале се слободи, какву друге жене нису уживале. јер жену су сматрали као нужно зло, као потребу. Има и код њих женскиња, које су се у животу узвисиле или до гласа светског доспеле, које су биле припознате са своје лепоте, око чијих ногу су највећи људи, племићи, | мудраци, државници лежали и савијали се, а песници их 'овековечили у стиховима. Аристофанове сатире јасно сведоче о, томе.

Ксенофон није сматрао брак као по државу неопходно и важно питање, већ као потребу појединаца, као институцију неку, али поред свега тога сматра брак као домаћу потребу. Питагора пак и његови ученици створили су већ идеалнији појам о браку и о женскињу, али у пракси остала је и код њих жена више хао робиња. Питагора је имао и женских ученица, које су њиме васпитану супругу Теу подражавале. Па поред свега тога васпитања и изображења, Теа посведочила је једном приликом, да. њен појам о праву и достојанству женскиња није друкчији, него у осталих, а посведочила је то, кад су је једном приликом запитали, чиме би највећма волела да се престави» Одговорила је Омировим речима:

»домаћим васпитањем и ручним радом!“

А кад је опа тако одговорила, то онда стоји, да је читала Омира, да је дакле била изображена. Финтис, такођер »питагориста« философише о том питању: е да ли је женскињи слободно кретати се самостално ван куће и акоје, у присуству колико робиња, па да се задовољи пристојности" · Иначе вољу мужевљеву сматра као закон за жену.

Римска жена пак беше као и свако малољетно дете. Била одрасла или малољетна, удата или неудата стајала је под туторством једног човека. Свака је девојка стојала под туторством очиним, а жена мужевљевим, а ако је које умрло, припале су онда под туторство првог и најближег мушког сродника. Закони римски су тумачили и говорили само о правима мушких, а о каквим правима женских никад ни словпа; тек се полако поправљао