Женски свет

Стр. 246.

се товаре на плећа најтежи послови и погрде само да јој се допусти живовати донде, док је очајање не нагони на самоубијство. Убијање деце беше облигатно код дивљих народа и то понајвише убијали су женску децу. Хотентотске, индијанске, американске и аустралијанске жеке убијале су своју женску децу одмах по порођају, да их ослободе несносног, тешког јарма и ропства, које би иху животу очекивала. И често баш онда кад је женској најпотребнији био мир и обазривост, кад ју је од тешког рада ваљало штедити — кад је у другом стању бивала — тада ју је човек баш највећма мрзио и мучио. Шта више код источних народа: Индуса, Персијанаца, Турака, Египћана, Сарацена доцније п код Грка постојали су такови закони, који су мржњу према надежној жени одобравали и допуштали.

Хотентотски отац се радује, кад види, да рођени син своју матер злоставља, јер бајаги тиме показује своју одлучност и своје мушко достојанство. Жену су држали у нечистоћи, као онакову, коју богови мрзе; па није смела заједно с. мужем јести, нити се могла одмарати на његовом седишту, нити је смела узимати и

_ служити се мужевљевим посуђем. У неких црнаца је обичај да женскиње клечећи.

послужује свога човека.

Кад женскиња једном постане својина човекова, онда је она припадала његовој неограниченој власти, који ју може, ако му се досади, продати, поклонити па чак у знак неког пријатељства на неко време уступити. Древни незнабошки народи добављали су жене силом — отимањем. Довукли би се у туђе племе, па кад где женскиње какво остане насамо, претукли би је, па са собом одводили. Нешто је бољи положај женскиње код пастирских народа, него код оних освајачких, који су по густим шумама непролазним пределима настањени. јер ови не отимају себи жену, већ купују за новце, па с тога жена има и неку вредност, а као таква својина је човекова за живота, а после његове смрти припада његовим насљедницима. Тако је (по Иродоту) краљ

ЖЕНСКИ СВЕТ

Смердис, узурпатору Камбисесу и доцније Дарију све њихове жене откупио.

_ Кад умре муж, жену су му с њим за-

једно спаљивали. Неки енглески путник, капетан Зјеетапп у његовом тако званом „Катбјез апа гесоћесПопв ог ап |паап ослој« — делу описује, шта је све чинио и покушавао, да у јубулпорском округу неку удовицу од спаљивања спасе и избави. Тек онда, кад је поменута жена, после неколико дана борбе са собом одушевљено узвикнула: »Већ видим душу моју како се са душом Отед зта Оррид-а онде горе топи«, тада је тек сваки даљи покушај напустио; јер кад се усудила да изусти име свога мужа, тиме је доказала, да је са овим животом разрачунала и то се није догодило у дубокој древности, већ у ХЛХ. веку.

Што се пак тиче кинеских жена, довољно је да наведемо, што о њима неки »Кјетт (О. у одломцима по некој кинеској списатељици Рап-ћоетрап наводи: »Ми жене — пише иста списатељка аузимамо последње место у роду људском, најпонижавајућа дела и ствари нами су својствена и сачињавају нашу судбину. То је така истина, о кој смо саме убеђене. Кинеска жена кад роди чедо, о њему нико не води бригу, као да се није ништа важно десило. Немо ћутање, са којим обично рођај женског детета „дочекују, а противно томе опет радост и ларма при порођају мушком, јасно доказује презрење према женскињу. Мајке, које не не виде довољно осигурану будућност свог женског чеда, изложе га и сместе ма где. За ову цељ постоје у већим варошима »домови за нахочад“, у тим се заводима напуштене девојчице негују и васпитају.

Разлике између фактичког живота и појезије може се и кој ових народа наћи, наравно да су онакове жене, као што беше: Семирамис, Тамирис, краљица Саба, много узвишеније стојале него друге женскиње оног доба! Па Арета, Пенелопа, Јелена нису ли и оне ненадмашни примери и изузетци, баснословни примери женског чара и достојанства»

Грци и Римљани спољне само мање

п Вра 5