Женски свет

Загреб. (Дар сриском дјевојачком интернату). Врло поштована и уважена Српкиња гђа Паулина Матијевић, потпредседница добротворне задруге Српкиња у Загребу, поклонила је велпки комад баште (као мали парк) који лежи баш уз башту од купљене куће ва интернат, која ће се на пролеће надозађивати. По: што башта интернатска не бп имала то: лико простора и хладовине за шетње и уживање питомица, то гђа Матпјевићка видећи онај лепи парк, нијз имала мира, док га по скупе новце није купила и интернату поклонила. И тако наше питомице имаће у будуће, уз све остале удобности, и лепе хладовине, шетње и вгре по чистом ваздуху, те могу до миле воље, уз мирис цвећа и цвркут птица певачица, да се с њима у песми надмећу. — Допста лепшег п потребнијег дара него што га је са овим гђа Матијевић интернату учинила, не може се пожели. ти. Јер, шта је човеку боље од добра здравља, а здрављу од чиста и свежа ваздуха 2 Као што човек чезне за добрим здрављем а здравље за чистим ваздухом, тако и друштвени живот ва људима племенита срца и узвишених идеја. За људима добрим, душевним, људима који У“ мију да његују најсветији осећај љубави према роду своме, који је Господ у срца људска усадио, да на сваком мјесту и у Оваком дјелу моћ његову откривају. Али и тај свети и узвишени осјећај може да дјелује и напредује само онда, ако се поред чисте и искрене љубави уз добру вољу и добре материјалне прилике јоши свијест јака и пробуђена... Само онда таки осјећај коже да врши оно, што Бог хоће а људи требају. — Није доста само имати па давати, осјећати џа љубити. Већ и кад дај, свјесно дајп. И кад љубиш, свјесно љуби! Свјест људска то је божанска искра, која мора изнад свега да влада и царује. Гђе је свијест будна ту је будно и све остало чим је Господ човека ганад свих живих створења од“ ликовао.

Може бити да ни један, тако мали "народ, као што је наш српски, не може да се поноси с толиким бројем добротво-

ЖЕНСКИ СВЕТ

Бржи 1 У а Дињаш = —

.

ра као ми. И кад вбројимо толике силне задужбине, које они себи за вечан спомен у народу оставише, ми имамо врло много. Али, да ли ми имамо све онолико пи онако као што они желише п оставишег То је велико питање, које далеко засиже, п ми смо увјерени, да кад би ксја од наших добротвора устао из гроба па видео, ударио би се прстом по челу и рекао: зашто ја сам за живота нисам радио оно, што сам оставио другима да

раде. Зашто оставих да мојим пметком потомци потомке подижу, а ја за жпвота, пустих свог најближег да пропада. За“ што бринући се за будућност напуштах садашњост. — Да, тако би многи добротвор и завештач рекао, кад би из гроба устао. Не би видио оне праве чисто народне користи, коју је вавештавајући своје добро народу, желио. — Све је равијано, растргано, разрпвено.. Нема оног узајамног јаког стожера, око кога се све прикупља, који све покреће и свему живот даје.

Човек докле живи нека ради. Као што свако друго дјело, тако и дјело »доброчинства« неко сам својом руком ударитемељ а послије ће се већ лакше да доврша.

По овом, и овако раде данас многи наши велики, имућни и признати људи. Тако радећи српеки ће народ иматп много вишее користи и напретка и муке и труда својих добротвора. Српски ће народ благосиљати као што ће благосиљати и све наше племените и добре Српкиње оснивачице срп. дјев. интерната у Загребу. Оне савише топло гнездо младим Српкињама, које се са свију страпа овде по школама стекоше, оне материнским оком надзиру и бдију да развијени варошки трулеж и блато српски образ не окаља.. То дјело Вагребачких Српкиња дјело је орчске свијести и љубави, и сваки свјестан Србин и Српкиња са захвалности сећаће се ових, које прве ударише темељ дјелу томе... Ал то дјело још није крају приведено. Треба још доста и крупних и ситних кампчака доклен буде готово. Но будна је српска свијест и топло је српско ерце, и појавиће се ва-