Женски свет

Бр. 4.

ЖЕНСКИ СВЕТ

Стр. 89.

хаљини, дуге црне плетенице тако су доликовале, а мали цветићи јасмина на грудима били су као узабрани.

Слика је била од онога првог познанства с младим учитељем, када је Ела у радњи била, те се и сама смешила на примедбу гђе Марте, кад јој је рекла: Твоја слика оног првог дана вашег познанства мора бити да је дубоко урезана у души нашег уметника, када те је тако верно погодио.

Ела је уздахнула, погледала је сјајни прстен па својој руци, па се сетила. речи очевих.

Фрау Рози је прва приметила, да се Ела не занима тако за њихове верске обичаје, у јелу шта више није ништа пазила, потужила се старом Самујилу, аон је и сам већ премишљао, да то друштво није за његову кћер, јер она навик::вајући се на њихове обичаје, заборавља своје а и ти чести састанци са веселим лепим младићем требало би прекинути, јер тек на крају крајсва, од те целе шале, могло би бити доста и неприлике.

Већ одмах тај дан позове Елу и разложи ј0ј, како је дошло време да упозна своје рођаке у Угарској, те да се спреми, за који дан ће је одвести и упознати, а _ пошто не вреди толики пут правити за пар дана, то ће је оставити тамо преко целе зиме, да може и забаве посећивати и до миле воље се забављати. _

Ела је чула очеве речи, али даље није схваћала, зујало јој у ушиша путовање, оставити на дуго све, што јој је мило и драго, не, та то не може бити, не треба она никог да упознаје, она је сретна у "овом уском кругу својих познаника.

А када је отац упитао, да ли се радује, што ће путовати, погледала га угаслим погледом, те једва изговорила: Ах остави ме оче овде. ја сам кол куће најсретнија. Остави ме. молим те. Стари је зачуђено погледао и онај час страшна мисао овлада њам, слутио је нешто и мислио је уништити то непослушно дете, што се усудило заволети хришћанина. Дошло му је да је онај час зграби па однесе далеко, далеко, где јој опасност не прети.

И већ сутра дан без збогом и без опроштаја отпутовала је Ела.

Госпођа Стајићка се чудила томе када је чула, но фрау Рози тако је то вешто исплела, да је било сасвим вероватно, да Ела првим влаком отпутује својој болној тетки. Алресе још јој не може дати, јер је стари заборавио број куће. И тако је гђа Марта морала чекати. Но да је чекала да јој г. Самујило то саопшти, че. кала би дуго, јер он се тврдо решио, да боравак кћерин не казује.

Но сама Ела то је учинила. Писала је о лепоти престоничког града, о животу својих рођака, о свом провађању, а из сваке странице избијала је чежња за својим малим селом, за њима свима. Поздрављала је п младог пријатеља у даљини, који је гутао сваку реч пз листа, Откако је отишла мила му девојка никада није запевао, само је сликао чак п карикатуру, фрау Розу, п сваког из њихове куће Било је смеја пи шале, но он је увек озбиљан остао. :

Чекао је док се Ела наужива градског живота, па ако и после тога буде .му наклоњена, писпросиће је у оца, па ма било п више запрека, бориће се_

Већ је п зима била па измаку а стари Самујило никако да доведе кћер кући. Почело већ зеленити. Пољски посао тре: бао се надгледати а у радњи фалила му његова десна рука. Покушао је, да кћерин долазак на све могуће начине одгоди.

Али кад је видео, да то никако не пде а пи фрау Рози требало је помоћи, писао је, да је рођаци допрате.

Дошла је, доста се променила, некуд је виша постала пи много тања, образи јој били блеђи, алп јој је бпла свака

кретња још милија, још грацијознија.

Самујило је забранио свако опћење са милим пријатељима; рекао јој, да их он сам врло уважава, али не може допустити, да је својим обичајима и назорима од живота п рада својих праотаца одводе. Јаче јој поблелише бледи образи а чврсто стиснуте уснице одавале су чвр: сту вољу.

Заверила се, да ће оца послушати, ма је и живота стало, а да ће је стати, то је