Женски свет

Стр. 90.

осећала, кад ни буран градски живот није могао истргнути из њена срца слику незнатног сеоског учитеља,

Тамо јој многи ласкали, поштовали њено озбиљно понашање, такођер је и један млади трговац руку понудио, али она је то све хладно одбила, остала је верна свом првом млађаном сну.

Стари Самујпло драговољно би кћер даоза тог младог иимућног Израиљћанина од угледне строго израпљске породице, која се тачно по Талмуду владала А још кад је чуо, да би радњу преузео и код њега у кући остао, молио је Елу да пристане. Ела га погледала тужно, те га за: молила, да јој о том не говори, што је желио, то га је послушала, а друго нека од ње не тражи.

Као да се опет вратио онај стари живот. По кући је ходала тиха и тужна Ела. Фрау Рози сретна, што је нико не узнемирује у њеном газдовању, допуњавала је и четврту стотину своје брзе уштеде.

Стари Самујило набрао је своје мрачно чело још више, када је погледао ислабљену и тужну кћер своју.

Млади учитељ замолио је Самујила за руку кћери му. Но овај му кратко и хладно одговори, да то није могуће. Поражен таким одговором без икакве наде, задао се још више у своје учење а ка сније је отпутовао у Цирих, да усаврши свој'дар у сликању, а у себи се ипак надао, да ће се све на добро окренути. Мислио је, кад се врати снабдевен бољим оценама и бољим местом, да ће се ипак стари Јуда на његову сталност и љубав смиловати. У таким мислима и надама брзо га време прошло у туђини, те се враћао кући новом вољом за рад.

Одморивши се од пута те подкрепљен надама упутио се свечано обучен старом Самујилу.

Учтиво га примио стари Израиљ, задрхтала му седа брада, кад га је за руку примио те га свим могућим начином наговарао, да Елу заборави, то није за њега а он пре волије своју кћер видити мртву, него је дати хришћанину.

Чувши тихи врисак у другој соби, оде и доведе за руку смртно. бледу своју кћерку.

ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр. 4.

Дитао руку на слику Елине мајке, те јој рекао: Проклета била кћери, ако изневериш свој род израиљски, то ти твој отац у име покојне матере говори. Ела је истргла своју руку из очеве, изгледала је виша него обично, кад је своје обе руке према слици мајчиној дигла. Престани оче, не говори. Ја знам, да моја мајка не би била тако немилосрдна. И она је твојој вољи подлегла, па ћу и ја. Но, не бој се, нећу бити непослушна. Остаћу Израиљка, али то ти кажем, да никад нећу поштовати ону веру, у којој има тако мало милосрђа и љубави.

Застале су очи старог Самујила на дивној узрујаној девојци. Њена га лепота умекшала, те је није корео за увређене речи. Погледао је окамењеног младића, а тај поглед немилосрдна оца изтрже га из мртвила, те је рекао девојци: Ходите са мном, Ела! Оставите ову тужну кућу, где је тако мало радости било. .

Оче, смилуј се! Само твојом приволом оставиће те твоја кћерка. Оче, добри оче!

Опет се чула клетва из старчевих уста, а Ела скрхана, болна, клону на столицу.

Од то доба у кући стара Самујила настао је велики немир и брига. Ела је болесна. Као бледа сенка ходала је по кући, а сад је пала у постељу. Шест месеци како болест хара то лепо младо тело. Увидео је Самујило, да му кћерка има његову несломљену вољу. Једно од њих морало је подлећи. Дозивао је веште, искусне лекаре. Трошио је, чинио је све и сва што је могао и чуо.

Ноћу се богу молио по свом обичају, да му оздрави његова јединица. Али било је све у заман, последњи дани се прими: цали. У радњу је дошао нов пословођа, јер стари Самујило није одлазио од кћерине постеље. Она је видила велику тугу очеву, те га смешећи тешила, а он јој обећавао све, шта зажели, испуниће јој и њену најмилију жељу, само да оздрави. Љубила је очеве руке а сузе су капале из старчевих пола усахлих очију, падали па као роса блистали на бујној црној коси болесне девојке. Не жалости се оче, мене зове моја мајка, како је лепо сваком