Женски свет

Стр. 166.

ма није у стању да силно науди и телесном и душевном здрављуг Та и челични да су нам живци, па би од те силне ларме морали ослабити! Најбоље осећају то великоварошани на селу пу сеоској општини, која је у стању да растројене живце у човеку поправи. А исто тако осећају и сељани кад дођу у варош, како их та врева и тишма, која их на први мах можда и занима, после све више вређа и они се радо враћају у своје мирно боравиште. — Па ипак се теку најновије доба почели људи удруживати и против овог непријатеља свог. На све стране стварају се лиге и развија се жестока агитација у корист тишине, мирног рада и саобраћаја. Најјачи је покрет у Америци, а стоји му на челу и опет жена, супруга њујоршког милијонара Исака, Рајса, коју чувени француски писац Марсел Шрево у једном духовитом чланку у Фигару назива краљицом тишине.

— Џочаствован сам — пише — посетом краљице тишине. То јој име дајем, јер је Њујорк на њену реч претворен у царство тишине и то ће се цар. ство ако внаци не варају, раширити по целом свету. У Берлину је већ образована лига, а каква је пруска дисциплина, још ће затварати људе, ако на шеталишту буду куцали штапом о камен. И у Бечу је, чујем, већ отпочета ствар. У Лондону већ постоји друштво. А. како је у Паризу, рећи ћу одмах.

Говорим о госпођи Рајс о тој силној и богатој жени, која је са ванредном енергијом и мудрошћу отпочела огромну борбу против ларме, па је у једном делу већ победоносно и довршила. — Госпођа ми је ту ванредну част указала, да ме је у друштву са четири бајне кћери своје походила. Млађане девојке заиста очарају, као што то и доликује Американкама од 14 до 17 година. Оне су војвоткиње тишине. Једна ми је показала свеску својих песама, баш згодни стихови, друга је недавно изложила неколико вајарских радова, трећа је, мислим, сликарка, а и четврта има неко племенито занимање. Но све четири ме увераваху, да не свирају у гласовир.

ЖЕНСКИ СВЕТ

Бри о. И никад нису свирале. Боже, не ударају у гласовир.

Сама краљица ме овим речма поздрави: — Господине, дошла сам, да вам благодарим, што сте у Француској штампи ви први писали о мени и мом потхвату.

— А ја — госпођо —- вама благодарим, што у ваше име могу свима сво јим суграђанима рећи, колико мрвим ларму. Она је глупа, груба, немилосрдна. Треба је убити. Још много пре но што ће те ви отпочети свај свети рат, помишљао сам и сам тако што да урадим, но нисам се уздао, да ли ће и други усвојити моје мишљење. Но чланак, који сам вама посветио, уверио ме је, да сеогромна већина људи грови ларме. Уверила су ме она силна писма из свих крајева света и у њима изражена благодарност. Свакако су лармали у грдној мањини, па ипак они држе у страху целу осталу масу.

Код нас у Паризу нажалост неће борба имати тако брза успеха као у Њујорку. Код нав се врева управо не да из. држати. Па не само на улицама да влада ужавна вика, треска и лупа, већ се и по кућама ужасно шире. Ма шта да чини човек, не помаже. Не можемо да нађемо власт, која би била позвана, да нам

помаже. Министарство нас шаље магистрату, овај опет министарству. Но верујте, госпођо, ларма на улици кад строго узмемо, и није тако страшна, као она по кућама.

— Не бих рекла — мишљаше го. спођа. — У „Лондону на пример, где свака породица има свој засебан стан, може се и ларма избећи.

— Но, у Лондону јесте. Ал у Париву су засебни станови ужасно малобројни према оној сили огромних гостионица и кућа, које ву каогрдне касарне велике, а натучене су ситним становима. Овде се са што мање новца зидају куће да што више доносе и онда наравно, да је све само на оку лепо, а није трајно. Јер забога такова једна куђа се по просечном рачуну за 25 година исплати, па на што да постоји даљег За то вими не