Женски свет

Стр. 172.

ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр. (===;

придворни свештеници, г. Исак Дошен, архимандрит бездински и г. Стеван Николић игуман манастира св. Ђурђа.

Г, Епископ изволео је децу поучити, те су после сва редом приступала руци му. Свакога је запитао од куда је и какав занат учи.

Г. архимандрит Дошен наш косовски бан, обрадовао се кад је чуо које презиме, које је њему звучило познато. Са оном прирођеном својтљивошћу, коју сви брђани, а нарочито Ли. чани осећају према својим земљацима, одмах је приступио детету те почињао с њим разговор: „Ма ти си из Лике, А знам ја, гдје је твоје мјесто; то није далеко од мојега мјеста“,

Велики део деце био је лепо обучен, што служи само на част њиховим господарима. После тога вратила се деца опет у школу где су певала божитне песме и лепо даривана, отишла весело својим газдама.

Сутра дан на божић била су сва на св, ли-

тургији.

Лепа хвала за приређење овога вечера припада вредном поверенику привредниковом овдашњем трговцу г. Стеви Ненадовићу.

Док се у људском друштву мушкиње таре у борби за личне партијске, верске, националне интересе и интересе раса, докле се међу собом гложе и сатиру, дотле женскиње, та лешша половина човечанства чува пламен љубави човечанске; докле се мушкиње међу собом са ужагреним очима и са мишицама забреклим на бој прождиру, дотле женскиње једним погледом својих очију, једним мигом својих нежних руку шире међу људством мир.

Ако хоћеш да сазнаш, каки је који народ и шта вреди — погледај му жене,

Са тим мислима поздрављамо славну скупштину и молимо је, да ову задругу као узданицу Српства у нашем месту и даље одржи.

Д. Б.

Из мојих успомена.

Пробудила се од сна, протрља очи, прогдедала и сјелау бијелој постељи. Крај ње сједи и горко плаче њезина старија сестрица, а из даљине чује се — јаук. И осјети сиротица да је то плач тужне треће сироте, најстарије им сестре; сјети се, да им нема више мајке; њу дозивље тај тужни јаук 15 годишње јој ћерке, који допире малој до уха, а који им обадвема срце раздире!

»Мама, мама!« завапи сиротица, а старија ју сестрица нежно привине к себи и љубљаше јој црну косу. Више се не чуше ријечи — само јецај загрљених сиротица. — Радовала се она синоћ, кад су је довели, да спава код добре госпође, која ју је вољела и често прије са крила њезине маме узела у своје, цуцукала ју и љубила.

О, како је добра била та госпођа! Колико је пута опомињала њезину добру маму: „Оставите се госпођо толике бриге и неодморна пословања! Шта ће ваше сироте, ако остану и без вас >“ „А ко Ћег“ био је одговор тужан кратак. Да, већ је једна и по година прошла, како нико не виђе весела јој погледа; једина промјена на блиједоме лицу, био је њежни смијешак на које јој чедо.

Пред једну и по године исто тако једно јутро, чуо се плач у њиховој кући. Али онда их је мајка загрлила била; с њом су заједно тужиле за хранитељем и бранитељем њиховијем. Па она ледена смрт, која им је тада оца уграбила, дође ето опет да им отме мајку. Туга за оцем скршила јој млади живот! Ој како је сада свуд хладно око њих! Ко ће их сада све три сироте примити у топал загрљајг