Женски свет

Бр. 1—8,

ЖЕНСКИ СВЕТ

Стр: 179:

Ко ће хтјети да са сузнога ока сузу пољупцем збрише> Ко ће моћи да тугу ублажи, та све је око њих хладно туђе! И пришла је к њима добра госпођа; љубила их, миловала и плакала с њима. Али те сузе не олакшавају њихов бол! Њих не гони осјећај, да савију госпођи руке око врата, не би ли престала плакати, као оно, што су миловале и грлиле мајку, да не плаче за татом.

А добра госпођа — радо би им однијела по туге њихове, али узалуд!

Обукла их, одвела их њиховој мами, која спава, не види своје сиротице, које су данас ураниле, да њу пробуде. Како је то данас страшно! Не смију ни да је буде. А прије него је дошао онај озбиљни лијечник, који је њиховог тату толико волио — а не хтједе онога правога лијека ни тати, ни мами њиховој дати, који би им помогао — прије него је он дошао к болној мајци — смјеле су јутром у постељу мами доћи, а она их љубила

— љубила! Онда се за њих помолила драгоме Богу, а за тим их још покрила

и ушушкала све три, и отишла припремити им зајутрак. Оне се ваљушкале и причале како су страшно снивале: једна видела вука, друга циганку, трећа — Бог би знао, шта све нијесу видјеле! А мама пословала слушала — и смијешила се.

А данаср Боже мој, зар ће од сад увијек устајати прије своје маме, па ње неће никако више ни бити с њима, оне ће саме тужити — јадне сиротице! у

Али гле, добиле су нове хаљине, а ништа им се не радују. Баш сад се још више гуше у сузама. Како су страшно црне те хаљине! Па није их данас поновила њихова мајка; она тамо мирно лежи, а пусти, да њих обукуу ружне црне хаљине.

Све је око њих у сузама. Има на свијету добријех људи, који осјећају туђе јаде; алиони ће сви до мало отићи, а оставити дјечицу саму, а још горе, однијеће и њихову маму.

И однијели је. За мало умуче плач родбине. А сиротице2 Та како би оне смјеле плакати, кад ће озбиљна уста кога рођака опоменути их, да то више не користи. О, како су немилосрдна та уста, која тако хладно тјеше! Па зар неће срце пући у слабим грудима, кад буду морале гушити сузег Не — неће, пресахнуће сузе и саме; осушиће их борба са злобом људском !

Промишљали, договарали се, док се договорише што ће са дјецом. Коме су дјеца у руке дошла сувишно је спомињати; доста је рећи, да су се послије по године нашле саме у скромном стану, кога је нашла најстарија им сестра за неколико форината мјесечних. Опскрба, која им је иза оца припадала била је врло мала, а на помоћ коју им је блиски рођак шиљао, нијесу могле, нити хтјеле рачунати. Сјећала се најстарија, како је њихова мама још за живота татина каткад тихо пјевушила: „О свијет је злобан душо — —“ пак је мислила, тај зао свијет, који им је дао у ово пола године толику горку чашу испити, могао би бити у стању и доброга им рођака од њих одвратити.

»Је ли да они неће доћи за нама 2 Они нас не воле!« понављала је најмања сиротица цијело вече, кад су саме остале у собици, камо их је допратила једна добра. тетка, а онда оставила.

__ „Неће, неће, злато моје“, тјешила ју сеја, дала јој топла млијека и спремила у постељу, покрила, пољубила и препоручила благом Створитељу. Довела је за тим са другом сестрицом у ред по соби, што се на брзу руку дало, те сјеле да штогод заложе и да се одморе, не толико од тјелесна, колико од душевна напора. Много је имало душевнога напора данас ово младо дјевојче. Но није то данас први пут. Оним часом, кад јој донесоше оне црне хаљине, а први пут је не огледа њезина мајка, оним часом поче за њу борба живота. Њој, 15-годишњој дјевојчици, предали су тада кључеве од