Женски свет

Бр. 1—8.

ЖЕНСКИ СВЕТ

Стрл во.

удадби, ја њу мирно сносим. Ако човек не захтева сувише и није глупав, нити у рђавом стању, може се сносити, али моје стање није рђаво.

— А љубав»

— О том сам већ неколико пути казала своје мњење и не бих волела да и даље понављам 10. Вас су на странпутицу одвели писци и песници, који су љубав најважнијим и најзначајнијим осећајем животним учинили, Може бити, да је и то, али само неколико година, т. ј. када стално, у извесном блатом заносу држи дух човечији. Драги пријатељу, није то главно,да нам живот буде пун љубави, него, да овај живот буде уредан, чист и колико је могуће господски.

— Иза ових не остаје ништа друго...

— Него да лепо, пријатељски „збогом“ кажемо једно другом само на кратко време. Врло ће брзо доћи време, када ћете о стварима и Ви тако мислити, као ја. Немојте мислити, да Вас хоћу утехом да понизим. Много погрешака имам, али нити сам хипокритна, нити дволична, Чврсто ми је убеђење, да ћете вим без моје утехе срећни бити.

— Захваљујем Вам на поверењу.

— Али немојте тако горко захваљивати. Нећу да у срдњи одете од мене. Радије ћу Вам казати оно, што још никад ником казала нисам,

Из тога ћете разумети, да... Али седите још један минут. — Озбиљно желите»

— Да! Помислите, да сам сујетна и нећу да се са рђавим утиском удалите од мене. Или мислите шта хоћете, само ме саслушајте до краја. Некада давно, али врло давно била сам заљубљена и да ме је онда удес са једним непоштеним младићем саставио, лако би из те ствари могла постати комедија, Али је мој идеал био поштен, исправан младић и њему имам да захвалим, да се нисам унесрећила за цео век. Јер моје шеснаестогодишње срце страсном љубављу је букнуло према озбиљном тридесетогодишњем господину, који је по кадкад у нашу кућу сврнуо, Добро би. било да се смејем на то, али ми спомен некадашњих мојих патњи на памет пада и...

— Али госпођо, Јелисавета...

— Оставимо, видите, јошћу у плач бризнути. Иначе узгред буди речено, толику патњу само млада душа може издржати, Боже, одакле сам црпела толико много суза, и толико тешких уздисаја. Како сам издржала толике непроспаване

ноћи, грозничаве дане, борбу, опирање, патњу! Како сам се сама са собом борила, с мојом лудом страшћу, о томе би сада већ била штета говорити, Та Вас се само то тиче, да се у мени једног дана луд занос толико осилио, да сам писала писмо свом идеалу. Лудо, фантастично писмо, у којем сам признала њему, да га волим, обожавам и умрећу за њега или за њимит,Д. Та луда љубавна писма су сва једнака, само мучно, тужно куцање срца даје томе нову лир“ ску пратњу. МИ ове излапеле изреке зато ипак постају велике и нове онда, када их права љубав исказује, јер имају бесмртне лепе ствари у себи: после лудости вечиту, али залудну борбу.

Младић као да је побледио, чудан поглед баци на жену, која се смешила и даље говорила.

— Три дана у врућици горући чекала сам одговор. Грозне муке у та три дана достигле су врхунац, За тим је писмо дошло м чама ми паде на срце, моје шеснаестогодишње срце ми је казало, »вечна чама«.

Мирним, добрим, очинским речима ми је мој идеал растумачио, да сам ја слатка мала луткица, а он према мени гадан стари чика. Али за то ипак добар стари чика, који ће увек нежном љубављу на мене мислити, Молио ме је, да будем паметна и добра, да не жалостим њега и своје родитеље. Да избијем себи из главе све лудорије, да будем весела, као што приличи послушној, милој малој девојчици. Да заборавим целу ствар, као рђав сан, Да се то лакше збуде, неко време у нашу кућу неће долазити, али ће нас доцније ипак посетити, нада се да ћу весело

"истрчати пред њега и поверљиво му пружити

руку. То се писмо још и данас код мене налази и ја и дан данас тако судим о том човеку, као да је он витез, коректан господин, који није на вло употребио луду страст једне девојчице, Тада сам својим сузама квасила оно писмо; ипак. доцније, и још после неколико година, засузиле су ми очи, када ми је у руке доспело. Због те ствари сам много патила, али као што видите, нисам умрла због тога, То писмо је добра опомена на прошлост, и добро упуство за будућност. Хоћете ли да видите; И пре но што је Мароши могао одговорити, извади из ормана жуто писамце, Лице млада човека побели као креда, када је видео писамце, Сагнуо је главу и тихо је рекао:

— ја сам на ту стару историју сасвим за-

боравио, и Ви имате право, када се сада светите · за прошлост,