Женски свет

(три а 12.

Ено и црквењака, где са кључевима жури, да објави народу тужну вест.

Звоно је тако тужно зазвонило, да се п све. ћа у собеци уздрхтала.

Дођоше и општинари и отворише дрвено сандуче, у коме нађоше поменуте етвари, девојачку мараму и нешто новца.

Направише му леп сандук, узеше највеће дрво, из кога кстесаше леп крет, који је надмашио све крстове у гробљу. И име су на њему изрезали, па и обојадисали.

Његова последња воља –- коју је пред емрт саопштио — изввршена је, да се и она марама са њим сахрани.

За вандуком га није нпко оплакао, и ако се цело село Сило искупидо, но може бити да га је у даљини једна душа истинеки ожалила,

Звопо још једном тужно зајеча, кад га у гробницу спустише, као да је и оно последње збогом хтело рећи.

После кратког времена, по емрти деда Си миној, видеше људи једну стару жену, која је на гробу му клечала и гроб му прелила.

Да то није била лепа Меримаг Још неко лико дана споменуло се име деда бимино, а затим пређе у заборав, као да га не никада ни било.

Судбина свију малих људи.

1894. Вукосава.

ЕТМАСКЕ.

Легла је, уморена тешким дневним радом “" и заспала је. Сан ју је однео у простран

неки врт, где се све спремало на дуги зимњи одмор.

Између голог грања и са њега опалог ли. шћа, стајало је једно ружно стабло, које је, окруњено својим последњим цветом, личило одјеку отпеване песме... Пред њим је стајао

човек, зрео, у опадању већ, као и цела при рода око њега,

Стајао је и гледао = неко време тупо, а затим као са неким лаким жаљењем — у крупни, расцветани ружин цвет, а у један мах осетио је шта више и вољу да га узбере е да би га спасао од мраза.

И потеже за ружом; и једва је се таче —

она опаде.. Док су му низ руку милили листићи руже, који су падали на остало опало лишће, њега прође нека лака језа; затим осе-

ти као неку одвратност, која га је гонила, да

ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр. 9.

се окрене од ружина стабла — без цвета... Ту му се показа један, до сада ружом заклоњен, неразвијен пупољак. Он му се необично зарадова. Стајао је и даље ту, чекајући, као његов развитак.

А пупољак се, под његовим топлим погледима, заиста поче развијати и поче га, набрзо за тим, опијати својим свежим мирисом.

Човек се још ближе примаче стаблу. зарије лице у трновите гранчице његове, и дотаче се уснама већ полуразвијеног пупољка. И сад тек осети он потпуно опојну снагу његову; и сад тек уочи он необичну лепоту његову, а рука му се нехотично диже — да га узбере. При том покрету осу се на њу жути прашак, што се пресипао из чашице опале руже.

Њега и сад прође лака језа. Чинило му се да га нешто, благо као суза, опомиње да оста.

ви тек полуразвијени пупољак, да се и даље развија... Он се заустави. Поглед му и опег паде на

голу чашицу опале руже, а она поче под његовим погледом, као под додиром сликареве кичице, руменити — постајати зрео плод... Човеку се тај плод сад учини смешан и он му се отворено подсмехну; затим му се учини да он баш ружи стабло, које поносито држи

)

на себи лепи пупољак, и он га — без размишљања = откиде. У исти мах дође му жеља да сазна: какав је кус тог плода, који — ова

ко црвен и са сасушеним, црним врхом својим — личи веселом „пајацу“ — можда тужне душе. И он нагло загризе у зрели плод тај, а још брже избаци из уста одгрижени део и изрече гласно:

„Опоро!“..

Пупољак се, међутим и даље развијао и све заносније мирисао и мамио себи мирисом већ опијеног човека. А он, опијен тако, наже се још једном над њим, зари лице у трновите гранчице — не осећајући, да му оне стварају озледа — и без оклевања отрже пупољак и притисне га на своје груди.

~

Она је све то-у сну гледала и подједнако је жалила загрижени и одбачени плод и лепи, развијени пупољак — и плакала је над њима.

У том се пробудила и као будна мучила се да и даље верује: да још сања „опори“ разгрижени плод и отргнути пупољак — али је и сувише јасно било, да је будна и да оплакује сада Епаје свога живота и Ејпаје једног девојаштва. М. Великовецка.