Женски свет

Бре:

ЖЕНСКИ СВЕТ

стр 21

кад сам набројао. Кажем ујаку шта је и како је, а он грди, а пала је богме и по која ћушка. Сутра ме је отерао.

Куда ћу Божег — помислим — кад ево ти бате Дамјана —- тако смо га сви звали — први газда у селу.

Море Симо, куда тиг — упита. Не знам ни вам, отерао ме ујак — велим ја.

Па хајд к мени — рече. Ја ћу те хранити

и одевати, само буди добар и вредан. Бићу бато, као што знаш, нисам ни био рђав.

Ту застаде деда Сима. Извади из зуба лулу која му се већ угасила била, узе из шпага дуванкезу, натрпа из ње дувана, сави колено, упали жигицу, која му је увек за ухом заденута била, повуче неколико густих димова, као да је најбољи херцеговачки духан и настави: Укратко ћу ти испричати.

Пет година дана служио сам га верно, најпосле сам оставио кућу његову и село моје за навек, а ево зашто: Била у њога лепа ћерка, Мерима се зваше, лепа као зора кад заруди. Вита и поновита, јединица у оца и мајке, па је чували као зеницу. Волели је први момци у селу, ал она није ни једнога гледала. Па — волео је и ја.

Ту саже деда Сима главу, поцрвене, а у оку му се указа .вува.

Кад би ме погледала, а кроз мене све мрави пролазе, па тај поглед био је тако милостиван, да ми је у врце продирао. Све сам се бојао, да ће провидити у дубину мога ерца. Шта бих тужан радио, кад би дознала да је волимр У земљу бих пропао од срамоте. –

Ако ковамо жито — она за мном руковеда, ако возимо — она на моји коли додаје ми сенопље. Ако вечерамо — она бајаги увек случајно седне до мене. И мивлио сам да ме води, и нисам.

Једног вечера, одем ја у гумно да доневем коњима сена. Ја тамо, а она па пред мене.

Вели ми: Тебе тражим, проси ме Милан.

Од куда мени то да каже —- помислим ја. Па 2

Ца нећу.

Зашто 2

Не голим га.

Па кога волиш 2

Ти га знаш. ;

Саву 2

Наје.

Љубу 2

Није.

Па кога2 ~

Тебе Симо — рече тихо.

Ја се сав онесвестио, пала ми на груди, ја је прпгрлио, уста нам се додирнуше и то нам је био први пољубац.

Заборавио ја за сено.

Она ми се завери, да не ће поћи за другога но само за мене, да ће Бата допустити, а ја спрома елуга оца њеног веровао сам, док ме не не обузе слутња, да то не ће и не може бити.

Многе је просиоце одбијала, али за мене није омела никако спомињати, док је најпосле не натераше.

Кад сам чуо да је испрошена, отишао сам у воће и премишљао, шта да радим, куда да пођем. Овде нисам могао више остати. Кад зашушта женска хаљина, окренем се и угледам Мериму бледу и уплакану, спусти се поред мепе и стаде јецати. Ухвати ме за руку, наелони ми се на груди, које хтедоше препући, а није могла ни речи проговорити.

Нисам могао издржати тај бол, скочим гушећи се у сузама и сам, узех јој мараму којом је сузе брисала, пољубим је још једном, и идући дан оставих као махнит кућу њенога оца за навек. Она се удала —- то сам после чуо —

ти није сретна. Ја сам јој се заверио да се не

ћу никада женити, па ево сам реч и одржао.

Сад знаш — заврши деда Сима евоју љубавну историју, чија је оно марама, која ми је драга као и Мерима, јер ми је она једина успомена на њу.

Гледала сам га зачуђено. Човек прост, нео“ бразован, па толико љубави и пожртвовања, да ју је напустио без приговора, јер је увидео, да тако мора бити, а само за то, што је сиромах. Деда Сима као да погађаше моје миелли: Шта2 Ти као да се нечему чудиш2 Или зар ми немамо ерца2 Или га имамо па јеод каменаг Ох! да могу да ти га покажем како је јоши сада болно, тада би се уверила. — = ~

Деда има је јако оболео, једва иде, мучи ве. Пред четврт часа његове смрти још је по следњу дужнсет своју учинио, пустивши коње из обора, које је субаша у потрици ухватио. Ушао је у своју собицу, изнемогао пао на постељу, са које се није више ни подигао. Ни читав сат није потрајало, а он је — издахнуо.

Олаба светлост осветљавала је мрачну собицу, у којој се жене искупиле те га наместиле,