Женски свет

Бр. 10.

ЖЕНСКИ СВЕТ

стр аз

буђење, које је прелетело напрасно као метеор, да би уступило места узбуђењу новоме.

Светлости много светлости, па ми ми његови зраци ослепили вид; ала светлост силна, нагла изненадна која осветли, узбуди па оног момента се гаси. Био сам зато, да у нашем столећу подпуно заборавимо романтичне свакидашњости, живити минутима; сравнити једним моментом кип Анакреонтов, срушити га, раздробити, помешати с прахом, разбацати тај прах по ветру као што чине џелати, а за тим сазидати на томе месту храм Франклинов, окружен облаком паре.

Емилија се насмеје, не одговори, и осмехом тим исказа своју сумњу.

„Али то није све“ продужи страсно „кад вам дајем душу, кад се дотичем неба“... ћутала је, изгледало је, да је занешена. Чекао је тужно.

„Но“» запита најпосле ватрено: УАли шта хоћете од менег« упита опет Емилија. Фернандо одговори одлучно и чврсто.

»Да се узмемо«.

»При том би било потребно да вас љубим«.

Рече то, а тајанствени зрачак сену јој из ока. Не разумеде, није видео то. Устао је и рече мирно:

»Већ две године смерам идеалу свога живота; да би ме љубили, да би се спојили, а ја вам могу доказати, да сам Вас достојан. Не мислим ништа друго, друге наде немам.

Чекам само, да се то потврди; да је све узалуд“.

»Убићете сег « запитага са осмехом.

Фернандо не одговори. Само упита:

„Смем ли се надати2... :

Слегла је раменима, као да би је то замарало. Ф:грнандо узе шешир и оде; на вратима се окрену. Емилија на њега није гледала.

Дошао је кући; осећајући грозну, чудновату тегобу, болели су га очни капци и слепе очи; куд год је само погледао, на сто, на шару покривача,

на ланац на ком је висила лампа,

· свуда је видео само посмешљиву, ци-

ничку, горду слику Емилијину. Нагло узе Перо и написа писмо:

" „Не“, помисли, кад доврши, сад није подесно време; већ је сигурно легла“.

Зовну Франциска. Франциско је био млади слуга, такође Андалуз, а чувао је свога господина као два ока у глави. „Узми то писмо“, и рече му: „не зовнем ли те до десет, однећеш га на адресу. Франциско се упрепасти како његов господин изгледа2...

Помисли, морало му се што непријатно десити и у себи рече:

„Не, однећу то писмо одмах“.

Дошао је кући Емилијиној и ако је било већ једанајест ноћу. Удовица је била још у соби за рад. Кад је Франциско отишао, наслонила главу на лену столицу, полако затворила очи и сневала.

"Прочитала је Фернандово писмо ·. казао јој је тамо, да ће се убити, ако му не да одлучан одговор. Чекаће двадесет и четири сата.

» Го је лудак !« зашаптала је и насмејала се. Узела је хартију и перо и написала исколико редака. Метнула писмо у коверт и хтеде га дати по Франциску, али је он по предатом писму. одмах отишао. Зовнула је служавку, и даде јој писмо, да га пусти у пошт. сандуче. Жена та беше јој врло одана и извршила је искрено, што јој беше заповеђено. Емилија је била мирна, рачунајући, да ће се њено наређење испунити.

»Добиће га ујутру рано«, помислила је. Сутра дан после тога, устао је Фернандо и био врло блед; провео је грозну бесану ноћ. Зовну Франциска и пита га за писмо. Зато, што му је наредио, да однесе ујутру, промислио је, како ће сад да одговори. Поћутавши мало одговори, да ће одмах однети.

У исто време, кад је говорио, пусти на сто неколико писама и новина, које су биле дошле.

Фернандо погледа

на сат; није било много до десет. ;