Женски свет

Стр. 230,

ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр. 10.

»Опрости ми мила секо моја, јер је соко крпла саломљених !«

Кров нско вријеме јављено ми је, да је свенуо стручак мирисног босиока. И прође дуга година суза пи уздаха. Вратала сам се. Јо ме на гробу твоме, грано саломљена! Сунце нагиње западу. Вечерњи лахор лепрша пешкир на крсту твоме, а граната мирисна липа приклања се вјечном дому твоме. Иначе свечана тишина, (во је гробље. Осјећам јак мирис кадуље и дивљег вријеска. Али рашта, ове сузе, бол, туга 7... по гледам — кућа моја, — огњиште родитељско. Нана, бабо, браћа, сестре, па све живо здраво и весело. На огњишту букти нарамак сува прућа, а на почађалим веригама у окалајисаном котлићу кључа вода. У судурми Срнова муче, чека да је помузу. Нана засукала рукаве па спрема вечеру. А ја дошла из даљине, љубим се са свима, и плачем од милине. А ти брацо, као онда, кад си у свијет кренуо, пун жавота, крви и снаге. Из сваког мишића бризга младост п вдравље. Грлимо се и ја у сузама причам, како сам (сачувај Боже!) к'о сањала, а ти умро. Ти се смијеш и велиш, да је сан лажа и варалица, док нана одонуд из киреља кроз суве шапуће: „Сачувај свети Никола Чудотворче, — то ће мајка дјецу поженити иу двору шенлук учинити!“ Ми се смијемо, а ти, поносан к'о бор, прилазиш нани и љубиш јој руку, а она сретна и весела ради, благосиља и милује нас ријечима: „Дјецо моја, — рав говоре мој, — јањци мојиг Боже свемо" гући, предобри, преблаги, поштеди старост моју |“

И тако до у ноћ. Долази бабо, меће се софра, погаче на копрен, сира, пите и колачића. Весеље. Послије вечере нана стере вухог, миришљивог спјена, престире чистим кетеновим чаршавом, а под поглавач меће стручак милодува и смиља.... Увпављује нас звук вретена њена и тиха пјесма попка ив дувара. — — — — Ноћ, — мирна, звездана, „Лахор лелуја нове пеш-

-Гргох се.... мртвачка ноћ....

за тим изгубљена мртва,

кире и чеврме златом везене. Липе и жалосне врбе шуме болно. Крстови стоје... 'Куте.... Хумка твоја тресе се лагано. Разумијем брана разумијем болне трзаје праха твога. · Бражан си умро оставив отаџбиву у тешкој крвавој борби. Умирате се драге, свете кости, почивај мирно брацо, — веницо искапана!, — Помоли се пред превишњим пријестолом, јер отаџбине твоје још није огријало сунце слободе драге! — — — - — — — — — —

Барјактар Бојана.

СУДБИНА.

Емилија де Рио лепа удовицг, која због својих врлина уживаше опште поштовање и уважени њен обожаваоц Фернандо Монтее богати Андалуз, такве крви као поднебље његовог краја, сеђаху у соби, раздвојени милим сто. чићем на коме је стајао прибор за чај и две чаше, које беху до врха напуњене пенушавим пићем.

„Добро“, рече Емилија, сами. Шта сте желели2“

„Љубави, мало љубави, и ништа више“.

„Мало2 Не помишљате да је тонемогућег Код љубави нема средине, или сасвим или никако. Љубити, или не.

„Ви сте дражесни:

А Ви неучтиви; говорим, а ви ме непристојно прекидате...

Понављам; озбиљно не помишљам удавати се поново, казала сам вам то већ. Сем тога сте чудноват човек. Говори се о вами, да сте лакомислени; натрчавате на љубав, тако да се јежим; а сем тога, сем тога... кратко, нећу вас.

Послушајте ме озбиљно и имајте разума Емилија, нисам имао тог пој. ма о љубави као што га имам сад; појавила ми се другим начином, много дивнијим надземаљска заносна, а грозно уз-

већ смо