Женски свет

Бр. 10. ЖЕНСКИ СВЕТ Стр. 229. НЕВЈЕРНА ЈЕ. Срце куца тио, тио. Поноћ ступа мирно, лако, Ко да броји уздисаје, Блједи месец на ме сјаје, А у грудма одјекује: Као да би рећи хтио: Невјерна је, невјерна је. Невјерна је, невјерна је. Чини ми с' против мене И природа цјела да је, Са свих страна само чујем: Атлета.

Невјерна је, невјерна је.

На братовљеву гробу...)

Оставпла сам те у рани освитак дана у постељи, а налазим те. при смирају сунчеву у гробу, брате, непребона, дубока рано! Утруђена борбом живота, уморна путница, спроче без оца и мајке, уцвиљена и ојађена сестра, взаустављам се ево код ове зелене могиле, хумка твога, твоје вјечне куће, брацо, — очњи виде, косо одрезана!... Година је дана прохујала од оног јадовитог, тужног јутра, кад сам те последњи пут цјеливала. Последњи пут! Да страшне изреке, бритке сабље са двије оштрице. Ај, како реже, касапи, сијече!... Сјећам се свега... свега... А зар се уопће може ваборавити последња ријеч с драгих усана твојих, зар је могуће изгладити утисак светог пољупца, којега си у часу вјечног растанка лагано спустио на чело моје, ша пућући болно: „С богом сестро драга и рођена!“ — — Вар се могу псушити вреле сузе, које су ми у тај моменат лице оросиле!2 О брате, растргани ђердане бисера, пјесниче народа, најдража милошто на овоме свијету, — сунце угашено! Па с богом, с богом соколе сиви,

ж) У спомен пок. Јови Г. Поповићу, песнику и нашем бившем сараднику. Ур.

прошапутах и звајецах. И погледах те повледњи пут. На лијепом високом челу одмарао се прамен бујне, пјесничке косе, на зважареном, испијеном образу твоме блистала се суза, а очи, — благеи бистре очи твоје почивале су на мени. Увг тихи шумор твоје опјеване ријеке, рудио је на истоку први освитак дана. Из сеоских кућица почеше се дизати снени праменови дима. Чуше се баџе. Зајеца фрула, а кров росне пропланке сјетно одјекнуше гласи пјесме: „Еј, увенуло лишће борово! — — — — —

Ја сам мпловала твоју усијану, малаксалу руку, гледала те исплаканим очима, осјећала и внала, да те више ни када видјети не ћу.

„Мили Боже на свему ти хвала Што је шире од мора сињега Што л милије од брата рођена >“

Приђох тп, да се пољубимо и да се растанемо за навјек. Суве, тешке, вреле, —- одовне вузе, које душу стежу, ка мене, уздаси рањеника и последњи погледи. Подигао си се, да ме до врата погледом пспратиш, ал клонуло тијело паде натраг у постељу, — чух твој горки уздах и испрекидане ријечи: