Женски свет

Бр. 11.

Рад добротворних

Нови Сад.

Добротворна Задруга Српкиња Ново. саткиња имала је своју одборску седницу 90. октобра (2. новембра) о. г. под председништвом своје наче“нице, г-ђе Јулке Радовановићке, у ксгој је прочитана вахвала Њег. Светости, патријарха Лукијана Богдановића, на овострани поздрав и честитку приликом Његовог устоличења. ЈШрочитана је и друга захвала г. дра Ј. Лалошевића, председника срп. певачког друштва у Сомбору, за растурене срећке за њихов певачки дом. — У свеви с тим читана је вахвала “ћилимарске вадруге у Пироту ва њихове про;ате срећке и односно потврда ва примљен новац за то. Уједно је та задруга у име рабата послала задрузи 12 ком. својих срећака на дар. Перовођа је известио, да је друштвено свечарство о Малој Госпојини обављено у смислу одборског закључка и да је том приликом пало у друштвени тас 64 К. На разговор о држању забаве друштвене, за ову јесен, доштло се на решење, да се забава одложи до идућих

ЖЕНСКИ СВЕТ

Стр. 256.

задруга Српкиња,

месојеђа и да се на ту цел умоли друштвено Девојачко Коло, да за то доба спреми једну забаву у корист друштвене благајне. Но како је на реду, да се по уобичајеном начину заодену и ове виме сирота школска деца, да се, даље, даде сиротим удовицама огрев и саротим старицама за божић, божићни дар, за које се цели обично забаве приређују, то се умољава друштвено Девојачко Коло, да прими на себе купљење прилога за ове цели и то само по српским и имућнијим кућама и српским новчаним заводима, да се избегне тражење прилога несрпских задруга код наших ерпских породица. Уједно се одређује пз друштвене благајне 400К и из фонда Ђ. Ф. Недељковића 400 К свега: 800 К, да се из тог заодену деца, набави огрев и обдаре старице за божић. За одевање деце умољавају се благајкиња, гђа Меанџићка прегледачпца, г-ђа „Ђуб. Моловићка и одборкиња г-ђица Милева Ко: спровићева, а остало прима на себе гђа начелница Ј. Радовановићка.

нео ОДА

НА ПИСМО МОЈЕ МАЈКЕ.

(По мађарском.)

Примих писмо тужно, моје мајке миле, И за часак тили

К'о жалосне врбе оголела грана Душа ми зацвили.

Заплаках се горко... низ бледо ми лице Потекоше сузе,

Дирљиво писамце свега ме потресе, И мир ми одузе.

» Шта ће од нас бити2! Докле ћемо тако Ја већ доста страда'.

Сине, ти си мајци сунце огрејано И последња нада.

Па ако и тебе Бог остави силни, Боље да ме нема:

Зашто пишеш песме Знај, то теби, сине, Само пропаст спрема.«

Жалосној ће врби, моја мајко драга,

Олистати грана,

Молитва ће твоја у небо допрети И бит: услишана.

И минуће патње... о,

надај се мајко,

Немој живот клети, Све док песме пишем!... Јер с последњом песмом

И ја ћу умрети!

Чуруг, 1908.

Иван Косанчић,

кир река