Женски свет

Стр. 256.

ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр. 11.

САМО ЈОШ ЈЕДНОМ...

"(Песма у прози.)

Пустите ме, —“ силна жеља ме сагорева, пуста жеља; ја младост хоћу! Пустите ме, да тихо под утисцима уобра жења стварам слику младости, — па, да у тој фатаморгани уживам...

Небо моје, допусти, да под балдахином звезданог лазура твог, у окриљу месечеве ноћи уживам радост! — Ја свет нећу, свет ми не треба! —— Ах! Само јоп: једном док ноћ благо и тихо чезне, допусти да опијен у страстима; занет у рају живота, љубим и последњим пољупцем изгурам и последњи уздах, па нека ме нема!..

Ја клечим пред тобом, девојко лепа! Допусти, да жељан наслоним главу моју на твоја раскошна прса, па, да у заносу опијен твојим дахом младићског ђулистана истискам и последњу кап згуснуте мла дости!..

Ах! ту песму, — певај је да је слушам. Нека ме јецајуће струне твога грла, тихим акордима заносе, па да са послед њим тоновима изумирају и последњи осећаји моје младости... Певај је, нека са твојим гласом дрхте и откуцаји мога срца, па као што се твоји последњи звуци посте пено и тихо губе у сиву ноћ, нека ишчезне и мој последњи откуцај, па да утонем у бездан живота !

Пољуби ме и ти, девојко лепа! Пољуби ме, тако ти живота, да у жару твога пољупца сагори и последња жеља моја... Пољуби ме, нека под осећајима твојих пољубаца још једном срце задрхти; нека осети, да је љубљено, па онда нека са последњом мржњом на свет: са последњим клицама моје младости престане и оно за навек да куца!..

ж ж ж

Пустите ме, — жеља ме сагорева! Пустиле ме, и ја ћу мирно, кад се буде са површине неба мога и последња звезда угасила; кад се буде први зрак зоре појавио, још једном погледати у идеални свет моје младости и онда ће са мојим последњим издахом одлетети и пепео моје последње сагореле жеље!...

Мил. Јов. Аврамовић.

р

>

БИЈЕЛА КЕЦЕЉА.

= #оз дивна дин дежвФаки, Написао: Фридрих Бергер. === (О) иавеливои о: РАС ОДРИ А

30. јули.

Бијаше одмах по подне. Ја сам сједила у башчи читајући неку књигу, а мама се беше одвезла у походе у оближњи градић. Само Марија, собарица, сједила је крај мене и чистила кајсије, а час по па би дубоко уздахнула.

— Шта вам је; — упитам је ја.

— А а! — уздахну она још једаред, а очи јој беху пуне суза. — Милостива је отишла баш данас, кад је мој заручник стигао из војске на два-три дана допуста, па не могу отићи да га видим.

— Но, кад није што друго, за то је лако, — рекох ја. — Идите и видите вашег Франца, а ја ћу свршити ваш посао. Али дајте ми вашу кецељу.

С радосним узвиком отрча Марија, а ја узех бијелу кецељу и почех чистити кајсије.

Наједаред угледах једног младића, стасита човјека на башченским вратима. Ја помислих лакше ћу га одбити, ако кажем да сам собарица, те отворих врата и запитах га, шта жели.

— Је ли госпођа Валден код куће; упита странац.