Женски свет

Бр ШИ ЖЕНСКИ СВЕТ Стра ан. — Није; милостива је отишла, — од- — Доста је слична мени, — одговоговорих ја имитирајући служавку Марију. рих ја. — То је незгодно, — рече он. —— Ја — Има ли и она таку златну косу,

сам доктор Павле Хајн, нећак госпође Валден. |

Странац беше дакле мој рођак.

Већ одавно нисам га видјела, јер он је природозналац, и сад се управо враћао с једног истраживања,

— Можда је госпођица Марта код куће» — упита он даље.

— Она је отишла са милостивом, лагала сам ја, — пошто се нисам хтјела показати у бијелој кецељи.

— Знате шта, — рече он пријазно се смјешећи, — пустите ме да сједнем крај вас, ја ћу чекати, док се тетка не врати.

Он сједе крај мене п рече, да се ради тога не пометам у послу. ја наставих свој посао, а он ме гледаше неколико трену“ така, па затим рече:

— Мени је јако драго, што се могу с вама мало разговарати. Не бисте ливи мени казали, каква је дама, та моја рођакиња Марта2

— Зашто не»

— А не ћете ли ме издати, госпођице —> — Марија, мени је име. Не, ја ћу

шутати као гроб.

— Марија вам је име. Но, име ми се не допада баш особито. За вас би требало много љепше име.

— Ах, бјежите! — рекох ја поцрве: нивши.

— Знате ли шта, госпођице, — настави он, — ствар је у овом: Ја сам мно.

го путовао и сад сам намислио да се сми_рим. Узећу професуру на универзи, коју су ми нудили. А мати ми ју је толико нахвалила, да сам врло радознао п једва чекам, кад ћу се с њом упознати. Дакле, не би сте ли ми хтјели одговорити на не која питања, која ћу вам о њој ставити"

ја пристадох п одговарах му на питања, хвалећи саму себе, јер мој ми се рођак особито допадаше.

— Душевне особине госпођице Марте по вашем су опису савршене, а како стоји са спољашњошћу»

таке сјајне плаве очи, тако румено лице, тако њежне ручице и ножице као ви:

— ја мислим.

— Кад би она била исто така, то би ме веселило. Знате, госпођице, ви сте дражесни !

— О, господине докторе, како можете само упоређивати госпођицу Марту са јед ном обичном собарицом:!

—- ја мислим да је ово упоређивање част за госпођицу Марту. Знате, сад се не желим ни познавати с њом.

Ја угледах у даљини облак прашине, која сигурно потјецаше од маминих кола.

— Ето их иду, — рекох ја њему, сад имате прилику упознати се са госпођицом Мартом.

— Не, не Ја ћу се неопажен удаљи ти: У опће нисам већ радознао на упознавање. Ја се учиних тужна и уздахнух:

— А шта ће бити од плана ваше матерег == Ништа! — рече он. — Погледа ми још једаред у очи и журно се удали.

23. јули.

Премда нисмо добили никакве вијести од нашег рођака, ја ипак мислим често на њега. Његове дивне, тавне очи непрестано ми лебде пред очима. Сад ми је жао, што сам му се приказала као собарица. Шта ће мислити о мени кад цозна, да сам ја његова рођака Марта. Али да! Ако сам се ја њему допала као обична собарица, њему, славном научењаку, то је онда знак да ме сигурно љуби. А љуби ли он мене» Ако је тако, онда сам можда својим глупаријама уништила своју рођену срећу. Павле је и сувише поштен, да би љубио једну собарицу, коју не би мислио узети, а прењежан узети госпођицу, коју не љуби. Изгубљена срећа! Немојмо већ на то мислити!

Али ја морам, да о њему мислим. Ах, како сам несретна!