Женски свет

Стр. 258.

90. јули.

Павле нас до данас није походио. ја сам плакала пјелу ноћ.

4. пвијст.

Ја сам стајала на прозору и тужно посматрала сунцем обасјану природу. Мама сјеђаше у башти читајући неку књигу, Наједаред чујем гдје шкрипнуше врата и — он дође!

Пошто поздрави маму, сједе крај ње. Њихов говор беше жив, али тако тих, да нисам могла ни рјечи разумјети. Стајала сам иза завјесе, да ме Павле не могаше опазити.

На једном скочи мама и повика запре: пашћено: »Шта, је ли то твоја збиља» Ти хоћеш да узмеш моју собарицу;

Мени дрхтаху кољена од узбуђења. Неко угодно чувство проструји ми кроз срце.

— Да, тетка, рече он чврстим гласом. — Ја љубим Марију и узећу је. Друге среће нема за ме.

Нисам могла даље да издржим. Навукох бијелу кецељу и слетих у башту. Раширеним рукама полетих њему и рекох:

— Хоћеш ли ме такођер љубити, ако се не зовем Марија, него Марта, и ако нисам собарица, већ твоја рођака;

(Он ме најприје погледа, а онда му преко лица прелети радосна свјетлост, па ме притиште на своја прса, а међутим шапташе :

— Да ли ћу те љубити» Док год ди-

шем, мило моје!

СРЕЋА У КОЛЕБИ. Прерада.

Пре неки дан сам шврљао, (јер волим, када немам посла да лугам), те па крају једне улице застаде ми око на излогу неке сликарске рздње. Нашта особито не беше, врло сиромашан излог, слике обичних грађана, блесасти занатлијски момци, дебеле. куварице, утегнути војпици са вврџини јама у усти пли за уветом. Војници, занатлијеки момци, куварице никаква реткост, да се исто не би могло угледати у излозима и других сликара. Највише ме је изненадио натпис: (танко Марић.

ЖЕНСКИ СВЕТ

ор. +.

Под тим именом сам некада познавао једнога поручника, беше то мио и љубазан младић, с киме сам се пређе чешће састајао и о коме сам слушао, да је због женидбе иступио из војништва.

Но каква луда мисао2 Та не могу ни замисдити, да један одличан човек кога сам као 0тмена поручника виђао, сада поеслужује куварице и просте војнике Да ли би му дозволили тд рођаци“ ар стриц му, који је велепоседник“ Та Цера Марић је био уз одличне породице, богат по имању, па зар он да дозводи своме синовцу2

Сећам се, да су стрицу му нудили девојку из врло честите и отмене породице. Истана да од тога пе беше ништа. Па ипак није могуће, да овај човек буде опај познати мој поручник. Та има сличних имена и презимена у свету,

Пошто вам пред капијом зазјавао и мислио, један човек ми. се приближи, долазећи из кућице, која је бита саграђена па сред рворишта и ослови ме:

— Допада ди вам се која слика2

Упрепаство сам се. Овај глас2 Бога ми то је глас Станка мога. Погдедам боље у лице му. Дабогме да је он, одмах га познадох.

Густа брада му је дице променула, пређе“ је само бркове носио, обично одело је давало други облик, изношени капут чисто је висио на њему, пун црних мрља, оне лепе беле руке пуне црних мрља; па ипах вам га познао.

Шта радаш ту Станко, ако Бога знадеш 2

Погледао ме боље и када је у мени познао старота познаника свога, поцрвенио је:

=— Но, истина, да си ме у лошијем оделу затекао. Нисам се теби ни надао. Али све једно, хајде унутра.

Руковали смо се. (Очи Станка мога 3:еветлише као некада,

—- Не брате, да сам знао, да си ти, сакрио бах се испред тебе, јер не волим, да се састајом са старим познапицима својим. Хвала богу писам се довада ни с ким састао. Ти си проп. Када си већ ту, драги брате мој, и није ти зазор од мене, хајдмо да испијемо коју чашицу вина. Хоћеш ли2

Ухвати ме за руку, да ме уведе, али у један мах се предомисли, застаде и рече:

— Хајдмо боље преко. Лепа мала гостионица. Тамо се можемо боље изравговарати. Особито црно вино. Латра је саио педесет новчића.

Обузе ме сажељевање, па ипак сам се наемешио. Овај чевек, који сада тражи, где је ну којој крчми јефтиније прно вино, је ли то онај