Женски свет

Бр

ЖЕНСКИ СВЕТ

Стр. 259:

некадањи поручник, кога сам пре неколико година у потпуном сјају гледао 2

Држим, да је погодио мисли моје, јер је у пола смешећи, у пола уздишући проговорио:

— Јаој брате, сада сам свој хлебац заслужујем, некада ме је стриц мој знатно потпомагао. Велика разлика. днаш, човек мора јако штедљив да буде, када имаде жену и сина. Особито дете, дебело, снажно и већ трчи. Видићеш. Али хајдмо најпре овамо.

Ушли смо у гостионицу и сели за један ето у углу. Видим, да је Станко овде врло пош.ован, јер је сам крчмар пришао и руковао се е њиме, послужитељ је чист чаршав застрбо и поверљиво и понизно стао поред Станка, те му слатко рекао:

—— Само, молим вас, лепо ми израдите слику.

На лицу некадањега уважепога поручпика не бетве _никакове промене. ба свим се уживио у судби садашњој и шалећки је одговорио:

— Не бој се, Перо, тако ћеш леп бити на слици, да ће се свака девојка заљубити у тебе.

На њему се није могло познати ни мало, да је подлегао силним ударима судбине своје. Није био налацкан, као ненада када је био поручник, одело аљкаво, кова неочешљапа, зли је стара веселост избијала са нежних очију му.

— Та и не питаш ме, како сам постао уметник“ — даброћудно се смешкао.

Заиста нисам знао, да ли га смем и питати 2 Да ли ћу ударити у болну жицу2г Ипак вам се могао уверити, да се неће срдити, ако га упитам, како је дошао и шта га је натерало, да од поручника постане уметник.

Овако је било. Мора све оженити са девојком богате Костићеве породице. Ово је свршена ствар била. Стриц је то захтевао. Мати пак девојчина, богата госпођа, која је по матери својој из далека била рођака Марићевима пристала је била, да своју кћер уда за Станка.

— Само је то била невоља — настављаше Станко што ја нисам марио за Даницом, за неспосним и кнезавим створењем. Рекао сам додуше стрицу своме. »Добро — рече ми стриц када нећеш Данку, а ти узми другу“. Но мени ни друга није требала, јер сем до ушију био за љубшен у њихову васпитачицу, у онај дивни створ божја, у њепе ватрене очи, у њене румепе уснице.

дасветлиле му се очи, када је о њојзи почео говорити:

— Апђео је била, брате, красан, златан ан-

ђео, та за њу бих жртвовао благо целога света. Па тако паметна, Много бистрија од мене, што сам (био само у војничкој школи и здраво мало читао у веку своме. „Но од те девојке можеш само учати“ — говорио ми је стриц. Да је знао старац, шта смо ма научили једно од другога! Али смо морали вдраво пазити јер је мати девојачка слутила. Стрицу нисам смео ни споменути, јер сам знао, да неће пристати ни под којим условом, да (се оженим са истом девојком. Када сам му што говорио лепо 0 њојзи, он ме је чисто исмејавао. Закључио сам, да ћу се у тајности венчати са мојом Маром. После тога може старац беснити. Срдиће се, али ће се смирити, када се не може помоћи. Добро сам удесио ствар са Маром. Та пиј, ништа не пијеш. Не прија ли ти2 | Подвтао сам чату и куцнуо са Станком.

— Шта је даље билог — упитам га љубопитљиво. = Даље% Чекај само. Као што сам рекао, са Маром сам се договорио, како ћемо и шта

ћемо. Родитеља нисмо имали ни ја, ни она, лрутих препона наје било, само је требала кауција. Богме кауција, (без које се војнички часник не може жепшти. Али о томе Мари нисам ни спомињао. Шикако св нисмо могли испомоћи, јер смо обоје били епромашнаи, као црквени миш. Без зпања Маре моје сам дао оставку на часништву, јер сам св бојао, када би дознала, да ће се противити и неће хтети од мене примати толаку жртву. Но држао сам, да то стање неће дуго трајати, када се ба стрицем измиримо, подожиће кауцију и мепе ће натраг примити у војништво, бемо када се на величанство обратам. Имао сам моћне зашгитнике. Видиш, да сам сво свему побринуо.

=— Видим —- одговорим у погледам жалосним погледом па кукавног пријатеља свога.

— Но ал горе је испало, него што сам но мишљао — настави доста збуњено. Испало ми је за руком, да Мара није ништа знала о мојој оставци, тек онда, када смо се венчали по када смо као муж и жена пошли на пут. Знаш, нисмо далеко, тек само смо излет учинили, јер -нисмо имали поваца. «Што пе обучеш војничко одело 2» питала ме Мара, јер сам јој се у њему боље доподао, у атили са златним гајтанима. „Е душо“ —- рекао сам јој — «ја више висам војник». У почетку је мислила, да се шалим, али када је сазнала, Да није шала, позеденила