Женски свет

Бр. 12.

ЖЕНСКИ СВЕТ

Стр= 26:

то тако, јер држе да је тиме поткопано свако узвишеније схватање, да се тиме потцењују многе врлине човекове, које се не могу новцем исплатити. „Ђубав, вернсст, одушевљење, пожртвовање, пријатељство не могу да се одмере новчаним дневницама према заради од случаја до елучаја, као што се награђује продуктиван рад, као резудтат телесне и умне снаге, и онда се држи да се све то губи без заслужене награде у овоме свету, те због тога да те врлине и изчезавају. Тако изгледа то само површном посматрачу. И то бива додуше донекле код обичних малих духова, цицијаша. Али онај виши практични дух не губи никакву енагу пз вида, у вишим трговачким и друштвено-политичким сферама све те врлине и други природни дарови налазе евоје достојно признање и примену, те се тако све посредно ипак претвори у новчану вредност. Там путем је створио практични Енглез и ону пословицу: Време је новац. И то дакде, што изгледа да није у човековој власти, када се посредно —- радом примени у човекову корист, и то постаје новац. Тако се и љубав према позиву, верност, одушевљење, пожртвовање, прија: тељетво награђује обачно впшим поверењем, поверљивијом позицијом, положајем, па и материјалном наградом, која је скопчана са вишим позивом. Ша то нам може служити за утеху, да иако сматрамо новац за ниско мерило за сваку вредност, ипак никаква врлина не пролада ето у сваком елучају, ако п бива да не постигне одма на сваком кораку таке материјалне одштете и замене. :

Али п мпмо ту награду има п друге одштете и одликовања за добро дело, које потиче из племенпта срца пи сазрева под сунцем врлина. Једна је така, да никад не изостаје, а то је лично овећање задовољетва из уверења да је човек учинио нешто племенито и добро; а ту неизоставву награду прати увек још и признање других људи у свакоме моралном друштву, а то се уписује и на листове историје и продужује живот оном имену, које носп такав човек, и после његове емрти. То је опо, што пстиче и наш песник, кад вели:

„Ал што певах, неће пропанути, џ Након мене хоће останута.

То је ето идеална награда, којом су сеу најстарија времена људске просвете пајпре пееници поносили и њу својим делима приписивали. Зато се у то доба код људи од срца и

полета највише ценили производи поезије не само појединаца него наскоро и целога народа, те су људи и прикупљањем тих производа стицали славе п вечност имену своме. Истичем овде само најчувеније име у нашем народу са тих заслуга, наиме Вука Стефановића Караџаћа. И он је славу своју стекао откривањем скривенога блага народног и њиме ударпо основ новијој просвети српској.

Али је то благо поникло само у једноме правцу рада духа људекога, изражена једним начином — жавом речи, али дух је људеки ис кра свемогућега Бога Духа, који је свуда, на сваком месту и у сваком виду, те се по његову образу и људеки дух шири и ради у свима правцима и видовима. Он је зато наскоро оветио да иста награда признања, која се досуђиваше плодовима песничким, иде и свима другима иољима рада срца и ума' човекова, те је ореолом бесмртности овевчао

чела многих научника и проналазача свију струка, заслужних за опћи напредак људски, па се је тако и оно поље народнога рада проширило данас већ многоструко пред истраживачима, обећавајући им жетву славе и признања.

Данас видимо и тражимо у крилу народа осим производа исказаних језиком и друге приизводе духа, на којима се види његова народна црта, п то је оно скривено благо, које нам још треба открити. Амо иду сви изрази народнога живота у кући и ван куће, самосвојност му изражена у обичајима, у оруђу и оделу народном и свему, што носи на себи печат рада рукс и дука човекова. (ве то данас ценимо као лествице, на којима се човек пење пут напретка свога. Па зато се п цени све то и заслуга се стиче

прикупљањем и бележсњем свију појава народ-

нога живота, које се крзти једним опсежним именом фолклор т.ј. наука о народу п његозу животу.

У томе раду за познавање нашега народа пма једна грана, коју морамо да препустимо женекињу нашем, јер је оно већбпном и творац те врсте пропзвода, те се може у тој грани ематрати стручњаком првога — непосреднога слоја. То је ношња народпа. Ми ношњу нашега народа са свима јој особинама у историјском развитку па ни у покрајинским јој појавима данас још не познајемо и то је једна задаћа, коју треба наше женекпње да нам помогне да решимо. Нарочпто пах ону уметничку страну