Женски свет

Стр. 268.

ЖЕНСКИ СВЕТ

Бреша.

њену, коју су већ крстили поезијом женске душе ) КОЈ , кићење народног одела уопће душа и да открије и

наиме вез и треба протумачи.

У томе је већ прсбијен лед, учињени су већ први почеци радозима гђе Савке СОуботићке и Јелице Беловићеве Бернадзиковске, којима је и Матица Српека отворила двери своје. Али су то само први еклектички, случајни пабирци и делимичне ниске из тога огромнога блага, које треба у свима појединостима да познамо најпре прикупљањем и опививањем, па тек онда ћемо бити у стању да упоређењем утврдимо историјску му постепеност у развитку народне особности и стране примесе, странога утицаја.

Народна се ношња додуше у нашима крајевима, где је наш народ измешан са западним грађанским живљем других народа, већином запустила и замењена је опћом грађанском ношњом, али готово увек налази и у тој опћој ношњи народни укуси дух свога израза, те поред све једноликости и градиву, ипак се разликује по кроју одело врпеке жене п српеког мушкарца сељака од одела његова еуседа Немца, Мађара и Румуна, а нарочито се то види на све. чаном оделу девојака п момака,ако се нису сасвим дали на моду, те сакато имитују интелигенцију. Али има у нас крајева и осим Србије, Бовене, Херцегсвине, Старе Србије, Далмације и Црне Горе, где се је очувала посебна народна ношња, као н. пр. у Лици и Славонији, те је ту свуда доста нарочитог поља за истраживање иатлем интедигентном женескињу, које живи у народу, те га има из дана у дан пред очима, а нарочито нашим учитељицама, да себи прибаве пријатне забаве у слободним часовима и да опет послуже просвети свога народа. То нарочито

женска · нам

препоручујемо онима одушевљеним Српкињама, које се отимају, да и на перу огледају своју снагу. Уверени смо да би овако много пре дошле до завлуженога признања, него на пољу маште и теоријекога рада, за који у својим скученим приликама немају довољно помоћних ередте им рад никада не донесе саразмерна успеха према уложеном труду.

Али осим тога опћега, познатога и приступачнога поља за рад те врсте, овом приликом хоћу још да екренем пажњу на један до сада гунемарен огранак нашега народа, који се је у тешким временима пре 500 година још одцепио

става књижевних,

од језгре Српства и запао у страну околину, али је до сада ипак сачувао, старе српске обичаје и особине, иако му је свест о српству потавнела. То су преко 10.000 наших Крашована у Банату, у Крашовеко-Северинској жупанији између Оравице и Решице. Ја сам имао прилике већ да у Летопису Матице Српске прикажем обичаје и језик тога народа, из чега се јасно види да су они пореклом Срби, а то су и други, страни и наши људи утврдили и истакли. При руди ми је овога пута једна карта г. др. Радивоја Симоновића, лечника сомбореког, од УП/22., који је овога лета походио пре мене те крајеве, а она гласи овако: „Обишао сам са апаратом ваше Крашоване. Чисти Србп и то не из источних него више из западних страна, Говоре управо од искони екавеки па је накаламљен не-

кад икавски“ (лепо — липо, дете — дите). Овамо Вам не вреди доћи без ф'тографског апа-

џ . рата. Учите фотографирати прво! Али ја сам летос походио и сам те крајеве итом приликом сам ухватио везу и са пнтелигентнијим Крашованима, па сам од г. Теодора Бирте, трговца у

Клокотићу, добио и нов опис крашованеких народних обичаја на немачком језику, коју ћу ради

допуне свога пређашњега рада такође објавити; а овде истичем само једну његову карактериетичну исповест. Говорећи о даћи, помену, коју они зову „помана надовезује свако: „Тај обичај води своје порекло из правовлавне вере за знак дасу Крашовани поникли из Босне и српске вере, јер Бугари, Хрвати и ниједни други Словени немају тих обичаја свечара и помане. По предању су Крашовани 1484—1443. год. турским ратом претерани амо и настанили се већином на реци Карашуи околини и основали прву опћину Крашово. Осталих 6 мањих опћина: Клокотић, Лупак, Водник, Равник, Шермић и Јабалча, које су после преселења у то време по бреговима имале своје станове и раштркано сживљаху, где се прастари темељи и данас налазе, додније су од власти збијене у опћине и сједињене у села. По причању њихове прадедове су фратри Фрањевци као људе, који су као изгубљене овце живели, потражили у њиховим брдеким становима, новорођенч'д им кретили и превели их у римокатоличку веру. Тако су досељеници Срби Бошњадци мало по мало сви постали католици, али се староверски (православни) обичаји до данас у том народу пресађивали са колена на ко-