Женски свет

утецајем окциденталног [образовања неоријентално осенчен у својим бојама. Госпођа Суботићка је целог свог века речју и делом радила за подизање жене. Њени списи спадају у благо народне књижевности у Србији а Српска Научна Академија је баш сад наумила да изда мемоаре те слављене жене. Реформу девојачког васпитања, као и оснивање већине српских женских задруга ваља у првом реду захвалити госпођи Суботићки. Њој

је пала у део ретка судба, да доживи поверење и признање и да плодове свог рада у непомућеној равнотежи сме уживати заједно с другима. Било да крочи кроз редове народа, било украј краљева: свако погиње главу пред једноставном величином те богате личности. То је једно од најлепших чудеса нашег времена, што до најдубље старости можемо такве личности да видимо како раде несломљеном вољомзарад.

Савка Суботић.

Србовање госпође Стаке Милисављевице.*)

Кад год сам путовао за Лозницу или Горње Подриње, волео сам да ма за тренутак застанем у Лешници, да видим Младена М. Исаковића 1 ). Није ми он ни познаник, ни друг, ни пријатељ из детињства, нисам са њим никад ступао ни у какве пословне односе, нити смо сродници, нити сам његов партијски једномишљеник. Запоштовао сам га и заволео што сам у доба најјачега партизанскога беса, чуо да јавно осуђује неваљале државне чиновнике, и ако су они припадали партији у којој је и он. Младен је за мене од тога тренутка постао драгоцена реткост, јер на жалост, ни дотле ни после тога, никада нисам имао прилике да чујем, да ко јавно осуђује свога партизана па ма овај сасвим штетан по друштво био. Омилио ми је Младен као човек несебичан, који партији својој обилно пружа све што од њега тражи, а он од ње није хтео никада ништа. Уживао сам да видим Младена и зато, што је остао да живи с народом и што се поноси тиме што је пољопривредник. Другоме би са Младеновим богатством, био мали и сам Београд, те би странствовао и трошио српске паре по ту*) Опис ове још живе добротворке иародне прештампавамо из »Народности« из 3 909. године, да виде и наши читаоци, како има у нашем народу још лепих примера родољубља и патриотизма а и зато, да се види, како о женскињу и њихову позиву мисле и други наши одличнији људи. Ур. Умро је, сирома, прошле године, Ур,

ђини, називајући себе „велепоседник 11 , »рентије« или „приватије 11 . Гостионичар лешнички запамтио је био да увек желим видети Младена, те после није ни чекао да шта кажем, него чим ме опази, он се окрене своме сину речима: „Трчи, нађи газда Младена и јави му да је допутовао г. Н. Н,“ Чекајући на Младена, ја сам пред кафаном или у кафани, започињао са народом разне разговоре о тамошњим привредним приликама, али се ни једанпут није прошло без тога, а да когод од присутних не уплете у говор, да је госпофа Стака права сиротињска мајка. Нисам знао о којој је госпофи реч, али сам се устручавао да то нарочито питам, јер ми се чинило да бих увредио све оне људе, кад бих признао, да не знам госштђу Стаку и њезина добра дела. Младена сам питао и он ми је казао да се Госпођа зове: Стака М. Пејић, да је удова, да нема деце, да је из честита дома Божићева, да има два брата: Стевана Божића, лешничког трговца, званог због вредноће Стеван Ватрица и Божића, гардиског официра. Младену беше мило кад му рекох да народ зове Госпођу Стаку сиротињском мајком, па додаде: па, да видиш, није она само сиротињска мајка, она је и права народна мајка. Она од свих српскнх жена понајвише иде стопама Мајке Ангелине, народне добротворке, бивше деспотице српске, што је сахрањена у Крушедолу. Она не даје само цркви и сиротињи, она

ЖЕНСКИ СВЕТ Бр. 1