Женски свет

прилаже и на чисто народне сврхе. Осим што је на обнављање ове наше лешничке цркве утрошила 15.000 динара, и осим тога што посведневно пружа сиротињи, она је дала, што ја знам, друштву „Св. Саве“ 1000 динара, Одбору Кнегиња Љубица 500 динара, Фонду Шабачке Гимназије 2000 данара и сазидала зграду за Основну Школу у Лешници за шта је платила 25.000 динара Кад год сам после пролазио кроз Лешницу поред Госпођина дома, ја сам скидао каиу и незнан. Желео сам да познам Госшфу, али или је она била на свом пољском имању ван Лешнице, или сам стизао v Лешницу у доба када се не чине посете, или сам био толико прашљив, да би ми требало много времена да се за посету припремим, или сам морао што пре да продужим путовање. Једва године 1907. указа ми се прилика, да јој не само пољубим дережљиву десницу, него чак и да будем њезин гост на ручку. Те године пратио сам кроз један део Србије свршене ученице Српске Скопљанске Учитељске Школе. Кад смо били стигли у Лешницу и одселп у гостионицу, дођоше пред нас: газда Младен, г. Андра Божпћ и г. Кандић, шеф поштанско-телеграфске станице, те нас, као изасланици госпофе Стаке, позваше у њезин дом на ручак. Ја се радовах, што ће Старосрбијанке познати госпофу Стаку, али мени мучно беше ићи у незнан дом правце на ручак. Но г. г. изасланици, моји стари другови и пријатељи, не хтедоше ме оставити. Послушао сам их, и не кајем се. Захвалан сам им и данас што ме одведоше, јер можда ни до сад не бих имао прилике да познам племениту Госпофу, а оспм тога волим што сам лично видео како су Старосрбијанке дочекане и угошћене. На самом уласку у дом дочекаше нас госшфа Ангелина Андре Божића, ћерка протојереја г. Милована Адамовића и једна госшфица ШвајцаркињаЈ пријатељица и гошћа госпофе Божићке. А у дому на вратима салона, стајаше бла-

женога лика, госшфа Стака. Било нас је око 50 и сви нафосмо места у огромноме и дпвноме салону, у коме запазих три к бинета и огроман број фотеља и столица. Пошто је госшфа Стака изљубила све миле гошће и са сваким гостом се поздравила, уфе у собу један послужник у црној одећи и белим рукавицама да јави госпофи да је готов ручак. У тај мах отворише се двокрилна врата која воде у трапезарију. То је такофе огромна дворница. Дугачак и широк сто беше сав у цвећу, укусно понамештаном у велике сребрне судове, измефу којих стајаху судови са најфиншим посластицама. Кашике, ножеви и виљушке такофе од сребра. Стони застирачи и убруеи од најфинијег дамаст платна. Тањири велики и мали, и све врсте чинија од порцелана ванредне каквоће. Поседали одређена нам места око стола. За свакога госта беше крај тањира по једна мала китка из црвених, плавих и белих цветића, привезаних свиленим, тробојним шепутићем. Одмах смо се закитпли. Послужници су служили и јела и пића с руке. Кујна савршено француска. Јела разних било је безброј. Пића такофе било је разних. Све беше отмено, одлично. Сваки се дивио од куд то све тако у Лешници. Дивио се и један стари господин, који је доста пута био на књажевским и краљевским и царским ручковима. После ручка одведоше нас у трећу, опет врло пространу дворницу. Ту нас нудише кавом и ликерима, а мушкиње још и разним страним цигарама и цигарицама београдског специјалитета. А при поласку свакој путници дадоше по пакет посластица и по пакет воћа, а сваком путнику по 100 цигарета за пут. Једва се растадосмо, једва опростисмо, једва нафосмо речи да својим захвалним осећајима дамо израза за онаку домаћинску љубазност, за онакву предусретљивост, за онакво ненадмашно гостољубље. Ја бејах очаран и ништа нисам окусио. Заситила ме је радост, због које ми у

Вр. 1. ЖЕНСКИ СВЕТ