Женски свет

има у Београду школа за кување и домазлук, асил за старице, завод за одојчад и завод за напуштену децу, дечје забавиште за сиромашне, сиротиште и више добротворних завода. Њих су све основале разне женске задруге, као и базар, који је основала краљица Наталија. У томе базару продају се дивни ћилимови, тканине и везови вредних српских сељанака. Купци су већином странци, који не могу доста да им се надиве. Све женске задруге краљевине Србије су солидарне и придружиле се Интернацијоналном Женском Савезу и у ту сврху изабрале одбор. Председница је том одбору госпођа Катарина Миловуковица. Ова госпођа је борац за права женскиња те је у томе духу поднела скупштини једну петицију, и то још пре 16 година. Занимљиво је у тој ствари, да је ту петицију парламенат само маленом веКином одбацио. Сада су опет покренули то питање, али ја држим, да то није требало чинити све дотле, докле је год код.људи право општег гласања и бирања то, што и фата моргана, а још мање за оне земље, у којимаженскиње није још прекужило болести политичког детињства. За Интернацијонални Женски Савез веле да броји 7 милијона чланица, што не изгледа претерано, кад се зна, да српске женске задруге броје око 20.000 чланица. Прва српска женска задруга је основана 1863. године. Та задруга као да је прва у Европи, која је себи предузела, да саветом и делом буде на руци жени из народа и да је упути у хигијени, узгоју деце, у кућарству и пољској привреди, као и у ширењу домаће индустрије, чиме се отворило сељанци ново привредно врело. Драговољно се образовало и једно удружење учитеља и учитељица, који ће по земљи да путују и да у свему томе народ поучавају. Па држе и бесплатна предавања за све друштвене сталеже. Мисија тих путујућих учитеља и учитељица је апостол-

ска, јер они битно допринашају душевном и материјалном дизању народа. Српска жена бави се и науком и уметношћу, слике госпође Теодоровићке и вајарски радови госпође Мештровићке постигли су признање и на интернацијоналној уметничкој изложби у Риму. Одлично место као књиженвница и песник заузима госпођа Јелена Димитријевићка, која је добила надимак српског Боденштета. Ова госпођа се од детињства дружи са Туркињама па је и турски научила. Њој ми имамо да захвалимо, што смо се познали са харемом и турском књижевношћу. Госпођи Јелици Беловићки нема равне као етнографској књижевници. У њезину лексикону у речи, слици и песми има и символичних значаја, а има орнамената јужних и северних Словена од најстаријих времена до данас, па и орнамената других народа, у колико стоје у свези са Словенима. Све је то описано на шест разних језика. Заиста нешто јединствено у својој врсти! Што се тиче делатности Српкиња у Аустро-Угарској, може се рећи, да оне нису заостале за тамошњим женскињем, у колико је то могуће у малену народу, који живи раскомадан у четири разне државе и од којег највећи део још увек стење под турским игом на очиглед Европи. Она Европа, која се одушевљавала за укидање американског ропства и која се толико размеће својим слободоумљем, та Европа вели: „Има још времена, да се почне ослобођење ових бедника. Нека причекају!“ Пет стотина година па још да чекају? Зар то није иронија на хуманитет? Или хоће ли можда она изгубити од нимба свог, кад је овде реч о ослобођењу једног словенског племена? Срби и Хрвати су народ од десет милијона а три вере: источно-православне, римокатоличке и мухамеданске. Сви пак говоре само једним језиком, а језик је душа НарОДу. (Свршиће се.)

ЖЕНСКИ СВЕТ 6р. Б.