Женски свет

српским јунацима, желећи, да и они буду таки, а плашимо их празноверицама (да заспе, кад је нама воља), а тиме стварамо од њих кукавице; говоримо им о поштењу, а клањамо се лупежу каквом (наравно, богатом и „фином“); учимо их, да буду милостива срца, да осећају за сиротињу, а терамо немилостиво просјака с прага; учимо их: горак је туђ хлебац! а незадовољни смо својим ; дижемо (пред децом) у звезде онога, ко сам својим рукама зарађује хлеб, ал кад тај дође, гледамо га преко рамена, јер нам није раван; правимо се лепи, мили, фини пред сваким, а кад тај оде манте!.. Волимо своје пријатеље, љубимо браћу своју, али кад тај брат и пријатељ пропадне или посрне, ми се смешкамо и често му још и ногу подмећемо, да дубље падне, па ако нам је притом и политички противник, ми ћемо додати онако „братски а , „пријатељски“: „Нека га, нека пада право му је!“... И тако даље ко би све изређао!... Није нам данас светло ни свето ништа све смо упрљали од просјака па до краља, а овамо би хтели, да нам деца имају неког одушевљења, полета, срца, душе, човечности Мало сам казала, сувише сам благо описала наше прилике, у којима расту и у којима се васпитавају наша деца. Ово су тек мртва слова, а у животу су жива дела, која нам парају срце (ако имамо срца); која нам чаркају савест (ако имамо савести); која нам бацају у образ сав тај трулеж и смрад; што нам износе пред очи сву иронију нашег васпитања: какви би хшели да смо, а какви смо у исшини која нас извлаче из наше префињене лажи у грубу истину: у оно море јада, што се живот зове, у ону страшну трулеж, што се друштво зове... А ми?... Ми сви видимо тај трулеж на све стране и мргодимо се на њега и стискавамо песнице (кад смо сами), а кад се приближимо том трулежу слатко се смешкамо. (Тако захтева, молим, „бон-тон“: све видити, а не видити.)

Или зар није тако? Та, имамо примера на сваком кораку, како нас наше лажно образовање гони, да зажмуримо пред истином. Оно нас учи, да ценимо оне људе, који имају нешто, не у глави, не у срцу, иего у џепу. Ми не питамо, којим путем је напуњен тај џеп главно је, да је пун и да се његовом власиику мора одати поштовање. Ми често знамо, да тај џеп није напуњен поштеним радом, али се том богаташу ипак клањамо, пријатељски му стискамо руку, а код куће га међутим оговарамо. И кад наша деца чују те разговоре, та оговарања, а после виде, како тог истог сумњивца с поштовањем сретамо неће ли помислити, да смо и ми таки?! Или ће доћи бар до уверења, да то мора и треба тако. да буде, те ће и она својој деци предњачити лаж, а декламов.ати о истини; предњачити подмуклост, кукавичлук, порок, а говорити им о искрености, јунаштву, врлини једном речи: предњачити животињу, а сладити човека! сконачност с оца на сина, с колена на колено... Тако у породичном и друштвеном животу, тако и у политици. Ретко ко говори и ради по свом осећању, памети и убеђењу све се већином навија према приликама и према томе (нарочито према томе!): како ће свог „противника“ смрвити морално и материјално. И ту се онда не бира пут и средство то је све споредно; главно је, да противник љосне.. Тако чине очеви, тако матере. А деца? - Деца све то гледају и трују се из малена. Па шта онда може учинити школа?! Школа не може да уништи ту отровну клицу, што се сваки дан рђавим примером залива. Школа нам више даје знање, ствара научењаке, али не карактере. Карактере може подићи тек помоћу родитељског дома. Оно, што деца у свом детињству виде и чују, то се у њину душу најдубље упија и најдужа трага оставља... И гледајући све то ох, не само то: много горе, много црње сам ја што-

Вр. 5 ЖЕНСКИ СВЕТ

107