Женски свет

ла, из твоје куће овамо у манастирску башту, као да те видим са књигом у руци, и замишљену, као што си увек била. Ја те видим, како разговараш с највиђенијим нашим људима, који гледају у теби прву културну Српкињу, који осећају, да си својим великим умом дорасла њима! Видим те, како седиш и пишеш, разумем твоје речи, а нарочито твој осећај, твоје родољубље! У твојим лепим очима ја видим једну читаву молитву sa срећу и напредак српског народа. Видим, како те свет зачуђено гледа,јер те не ра зуме! Видим твој далеки поглед, чујем твој дубоки уздах, разумем твоју напаћену песничку дутцу и ево ме, да ти помогнем... али не, него само да те утешим. Разумели смо те, Милице. Разумели смо те доцкан, али ипак! Опрости, што си тако дуго чекала на нас! Ми нисмо знали, ни кога смо имали, ни шта смо изгубили. Ми ти се нисмо одужили до данас, а ти си била она, која си дала име српској жени. Ти си била заиста она, која је умрла за свој род ! То је највећа и најстрашнија поезија. Опрости за тај бол! Српскајежена коракнула напред. Српска је мати свесна своје дужности и положаја у друштву. Она зна, да треба што више да љуби и чува свој дом и своје лепе обичаје, да одбацује све, што ремети мир и благостање у њеној породици; своју децу да образуЈе тако, да их никоја навала не може одбиги од њихова српског имена, и чини ми се, да је до шло време, да баш ми матере можемо а и треба да покажемо својој деци стазу, којом треба да иду кроз живот! Буди спокојна, Милице, јер српску жену у данашње време руководи све више љубав за истину и правду, за дужност и наша права. Ми схваћамо, да си нам ти још онда хтела казати исто оно, што је годину дана после твоје смрти рекао наш велики песник Змај Јован-Јовановић у својим „Светлим гробовима:“ »Где ја стадох ти ћеш поћи!“ »Што не могох ти ћеш моћи!« »Куд ја нисам ти ћеш доћи!« »Што ја почех ти продужи!« „Још смо дужни ти одужи!«

То су речи, што спајају век са веком и човека са човеком. Зато и ми, драге Српкиње, хоћемо, као и све просвећене жене и матере, да будемо толико интелигентне, да испуњавамо услове опстанку културна народа. Ми смо вољне, узајамно се поштовати, бољима од себе веровати, а нарочито смо вољне удружено упливисати' на развој здравога и тела и душе нашега народа. Ми хоћемо моралну снагу најширих слојева нашега друштва. Ми хоћемо, да их подигнемо, да их просвећујемо, ваљаним примерима да им служимо и да их приближимо књизи. Наш народ, на жалост, још увек мисли, да је читање беспослица, да је књига написана за то, да се прода, а не да се чита, а то је, драге моје Српкиње, велика заблуда. Знајте, да- је књига најлепша и најплеменитија забава, да се кроз њу човек вазда учи и образује. Па вас ево овде у овом часу молим, да после свог свршеног домаћег посла нађете толико времена, колико треба, да вас добра књига разоноди, учи и оплемени. Читајте доста, читајте све, што паметни људи за вас пишу, образујте и просвећујте себе. Узмите на час Миличину споменицу па ћете се у познати са њеним животом и радом са узвишеним иде* алима Српкиње девојке! У тој књижици се каже, да је Миличин књижевни рад почео рано. Свој бу;ани песнички дух истакла је она први пут године 1845., па године 1*847. у Српском Народном Листу. У добу од 18 година та девојка, која је читала Шилерову Јованку Орлеанку, .заносила се њоме, снирајући у гитар певалаје своје песме. Она је сарађивала у овим српским листовима: у „Војвођанци“, „Седмици“, »Шумадинци“, »Фрушкогорци“, а доцније у »Даници“, „Путнику 44 и т. д. Њене песме излазе године: 1850. 1855. и 1869. Кроза све њене песме провејава дух родољубља и она је коздрављена као украс и понос српске поезије. Међу Србима песницима она је поштована и опевана, а она највише воли

Бр. 7. и 8. ЖЕНСКИ СВЕТ

157