Женски свет

управо очарала гледаоце. Кад се завеса подигла и публика угледала ону језовиту лепу слику, прелетео је двораном узвик изненађења и чу•ђења. Пред престолом Богиње појезије, (гђца Октавија Јуховићева), која је изгледала као кип од мрамора исечен, одевен у бело, златом везено рухо, заогрнут плаштем од тешке свиле на глави му сјајна круна од драгога камена пред тим кипом стајаше лепа Српкиња (гђца Катица Николићева) у богатој народној ношњи, у руци јој котарица шаролика цвећа, којим је китила подножје престола. Тек полако мења се лице Богиње; оно оживљује и добије мекше човечанске црте. Плава глава класичног профила сагиба се тек мало напред, као да хоће да види, ко је узнемирује у њеном рајском миру. И угледав мило лице младе Српкињице, диже се полако, достојанствено и умиљатим гласом проговара: »Хвала теби посестримо мила, Што си до мог трона се узвила. Дал’ те јад и вапај шаљу горе, Тужбалице да ти уста зборе? Је ли тешко српском роду твоме, Је ли тежак синџир паћеноме?

У целој тој слици (осветљеној руменом грчком ватром) бејаше нешто мистична, нешто величанствена. Многи нам из публике рекоше: Не, то нису била земаљска бића, то бејаше као с неба скинуто . . . Не сан, не машта, то нам се чинило тако истинито, као да гледамо небо отворено и у њему божије светитељке. Други нам опет рекоше: Та би се слика могла са много успеха приказати у Пешти, Бечу и другим великим варошима. - Ово и оваково признање најлепша је награда прире■ђивачком одбору, у првом реду гђи М. Ћириловој, у чијим је рукама била режија целог програма. Из поштовања према слављеници декламовао је (ван програма) случајно присутни бивши глумац српског народног позоришта г. Душановић , а по том се развила живахна игранка, која је уз пријадну забаву трајала до зоре. Мислимо, да са успехом ове забаве може бити задовољан и приређивачки одбор и слављеница, којој поново довикујемо: Поживела још многаја на корист свог српског народа и на радост своје породице! Госш.

Слога.

( 9лош је стручак сКеубелог цбећа Жау се dpaha лудс оЖау је слога Beha.

(Људамо се dpaho Жоуижамо слоиу Шо he диша ypaio Д сВеВишњем Woiy. Каћуна

еГде се cjioia руша eJge с dpaha не људе Шу се cßake наде Sa будућност губе.

Дописи.

Ириг, 23 августа 1912. (Сиоменик Милице Стојадиновићеве Срикиње. Излет Добротворне Задруге Српкиња Иришкиња). Познато је, како су неке српске новине у Београду са злурадошћу коментарисале случај, што камен за споменик Миличин није био готов до Видова-дне о. г. те је тога дана откривена само

биста, уз многобројно суделовање честитог народа српског из свију крајева. Неке су тај случај и карикирале! Нека им је на част! Камење није приспело на време због лоше комуникације у пиротском округу, где ra је наручила београдска фирма Бертото. Власник каменолома, српски сељак, иокр'о је двоја кола

Бр. 9. ЖЕНСКИ СВЕТ

199