Женски свет

даси се откидају са срца као сухо лишће са грања. Тјелом пролазе ледени срси, као струја леденога вјетра. Очи сузом замагљене као јесење небо укочено буље да би иза оних облака још једном угледати могле, ону свијежу слику млада прамаљећа. Како је лијепо, како је дивно било! Пуно младалачког чара, пјесме миља и заноса. Како је небо модро било. Сунце жарко сјало. Зелен бујала а цвијеће цвало. Благо повјетарје шуштало и шапутало. Како је поточић роморио љупко, а птичице весело цвркутале. А она, како красна бијаше. Живи образ млада премалећа. Млада као рано јутро, свјежа као рујна зора, жива као прољетна бујица, витк, астасита ко тананајела. Злат не прами ко прољетно сунце. Модро око, ко прољетно небо! Размажена била, ко јединица у богатих родитеља. Сипали јој сву раскош у крило! Мазили ју. Тепали јој! Носили ју на рукама! 0 како се живо сјећа свог дјетињства; својих другарица. Школе и безбрижног живота. А и њега! Оног красног дјечака са оним великим црним оком, и добрим, меканим срцем. Из дјетињства јој био мио, драг. Он јој правио играчке. Бранио ју, кад би се с другом дјецом посвађала. Помагао јој школске задаће правити, брао јој цвијеће и ловио лептире. Сјећа се како је за њим плакала кад је полазио на школе. И како би се радовала кад је на ферије долазио. Како су били добри, вјерни другови све до оне вечери. Било је то одсудно вече! Поведоше ју први пут на забаву! У лакој бијелој хаљини са свијежим поточницама на грудима, изгледала је као анђео с неба. У сјају расвијетљене дворане, између свих лијепих и бијагае једнн, једин ствена појава Трептела је са утјецаја ватрених погледа, који се као стријеле на њу оборише, чим уђе. Као омамљена јаким опојним средством замаглијој се пред очима. А онда плануше образи, обузе ју неки горди понос. Причинијој се, да се налази

у царству прича, и да ће све пред њу, краљицу љепоте, пасти на кољена. Младеначко, пјесничко доба! Варљива жеља, и необуздана нада ! - Занесе ју —! И пркосно диже лијепу главицу и узбуђеном душом полеће у бучни непознати живот. Па кад се и он, друг њених дјетињих дана примаче да јој данас поносан рећи може: да је постигао циљ свога рада да је стекао сталан и сјајан залогај хлеба, да ће моћи и њу и себе прехрањивати и усрећивати прими га неким хладним нехајем Не даде му ни до ријечи доћи погледа га неким презирним погледом као да је рећи хтјела: Зар ти данас, да се усудиш нека права на менп стицати, фе је сав свијет мој. Непромишљено, занешено девојче! Он је у тај час не познаде. Престраши га онај поглед. Стајаше час непомично пред њом и упираше оно велико сјајно око у њу. Она поникну у жару тога ока! Профоше ју жмири, ал окрену објесно главом да се отресе том њежном спомену и оде испред њега. Баци се у вртлог играјућег свијета. С руке на руку стаситих играча лећела без душе без срца као шарени лептир по мирисавом цвијету. Један ио један шаптао јој ријечи пуне љубави завјере заклињања а свима свима враћала је уздисаје с гордим смјехом и гордим нехајем. Зазебло ју ипак у души, кад је у куту дворане у гомили палма и шимшира опазила свог друга из дјетињства, фе сатрвен и снужден прати сузним оком сваки њезин покрет. Нека неодољива сила вукла ју к њему. ГТримаче се, и насмије се гордо. Он ју погледа а са ока кане једна суза. Отрже нагло са шимшира гранчицу, пружи јој, и туробним гласом рече: Нво, вечерас прегшдох свору најмилију наду пружам вама спомена ради. К'ад се лишће сасуши и пожути сјетите се да је с ваше крпвице један живот повенуо! То рече и изгуби се! На њеним уснама загрокта онај презриви осмјех:

228

ЖЕНСКИ СВЕТ Бр. 10