Женски свет

чека да лађа пристане, свако се жури, али куда? Звона са саборне цркве свечано звоне, и са висине још више одјекује, кроз улице сада доста празног Београда. Жене се крсте и сузе бришу, по који лак уздах се чује, Боже номози им! Путници излазе, никад краја Сваки носи по два-три велвка пакета и ставља пред чиновника на ђумруку. Чиновник пријатном одмереношћу, лагано пита, молим шта је унутри? Путник један по један прилази и од сваког једно исто чујем: за рањенике рубље, грожђе, и разне понуде; пакет се ни један не отвара, на сваком пакету нагшше се име доносиоца, кола за пренашање ствари чекају, чиновник јавља, ово све за Црвени Крст (Симина улица). Последњи путник прилази, предаје 3 пакета, ово молим за сироту децу војних обвезника. Чиновник наређује: војниче, ово иоси за госпођу Хартвиг. Путници такође одлазе у звање црвенога крста, ради потврде донесених ствари, које им управо служи и за улаз у болнице одмах, да не би морали чекати означене сате за посетиоце од 2 4 сах. после подне. Тога дана обишли смо 4 болнице. Болницу српског црвеног крста, руског црвеног крста (Маћедонска улица), војну болницу на врачару, и палилули. (Палилулска основна школа.) Пред сваком болницом на зиду виси листа рањеника, који леже унутри. Сељанке стоје пред вратима, руке побожно прекрстиле, а поглед упрле у врата и мирно чекају да их пусте унутра да виде и обиђу своје рањенике. По која ће запи тати: Госпоја, имаш и ти кога свога унутри ? Мој син рањен ту лежи, а весела му мајка још га није видила, видиш ово ми је заова, њој су три брата рањена. Некоја држи детенце на грудима, дошла је домаћина (мужа) њена да обиђе, ни једној сузу у очима нисам видела, ни једној ружна реч преко усана није прешла на рачун Турака, који су све ово изазвали. Да узвишених душа, у јадном оделу, помислих у себи.

Ево нас пред болницом Црвеног Крста, горим од нестрпљења, да видим рањенике. Како ли Боже изгледају рањеници? Сигурно, бол и јаук на све стране. У ходнику нас пријатно предусретне као странце управитељ болнице, изволте да видите наше јунаке рањене. Врата се отворе, пред нама се указа велика дворана са пуно чисто белих постеља, на свакој постељи лежи весео рањеник, један другом весело причају, сигурно доживљаје последњих дана. Којем је десна рука слободна, седи и нише својима, по негде седи на постељи болничарка, (госпође и госпођице из највиших друштвених кругова Београдских) чита новине, где је сад, и како напредује српска војска, или дечаци читају јуначке песме о прошлом боју косовском, цару Лазару и српском јунаштву. Овакав призор види се у свакој болници, по неког рањеника ословимо, он нам прича, ми пажљиво слушамо, претворили смо се у ухо, не би ли сваку реч добро чули. Прича јунак о љутој битци код Куманова, (јер ово су све рањеници са Куманова), о храбром и јуначком држању својих официра, о турском поразу и бегству, али најмање прича о својој рани, Ако га неко упита, је л’ ти љута рана јуначе? Он, лако одмане, за који дан, ако да Бог, ето ме опет на бојном пољу. Међу осталим рањеницима зачудих се кад угледах једног дечка где лежи. Одмах приђем му постељи и упитам: Од куд ти овде, мали? Он ми исприча, да је родом из Куманова, име му је Јордан Лазић, сад је 14 год. стар, рањен је у ногу на улици када је бегао испред турске војске. На моје питање, да ли се радује, што су ослобођени од Турака, он ми весело одго вори, да се радују. Затим одмах направи тужно литде и рече ми, али казују, да ће Турчин опет да се врати? Не, небој се, мали, Турчин се више неће вратити. Дечко оста весео и расположен. Рањених Турака има доста, већином су Турци одељени за себе, по негде их има измешаних са нашима. Турци, а нарочито Арнаути врло нас мрко гледају, а по неки мрмља кроз зубе неке неразумљиве речи. У незнању понудила сам једног Тур-

254

ЖЕНСКИ СВЕТ Бр. 11