Женски свет

школа матера наших довела je народни подмладак до ових дана и предала му судбу народну у руке, да ју својим јуначким мишићима реши. И ево, видимо, како ју је славно решио и како је осветлао образ матерама и народу своме. Зар није то узвишено, кад данашња мати испраћа свога погинулог јединца на вечни санак, окићена лавориком, место црнилом, па кад захтева, да се не поји самртно: ~Свјати боже“, него јуначко: „Падајте браћо“... То је данашња мајка Југовића на видику, коју смо тек слушали у песмама. А шта да рекнемо за друге данашње матере и сестре Српкиње, које се надтичу по разбоју младе, да делом покажу, колико осећају, колико љубе свој народ! Невиђен и незапамћен пример самопрегора. Од пограничне вароши Врање, па све до Београда, у сва места, нуз све железничке пруге, кроз целу Србију претворена су сва јавна здања: школе и касарне у болнице за рањенике. У њима је стотина и хиљада рањених, који требају велике неге и бриге да оздраве и да се врате држави или дому своме на даљу службу. Па ко све то негује? Наше дичИе Српкиње. Најотменије госпође, девојке из најбогатијих и најотменијих породица, све учитељице и професорке ставише се у службу народну. Прелазе чак и наше Српкиње из ових крајева и нуде се, па и примају их у службу за негу болесника. И мислите, да оне тамо чине ситне услуге, да само превијају ране и

носе понуде болнима? Боже сачувај! Оне врше најтеже послове: рибају упрљане школске патосе, те све мирише од чистоће, перу крваво рубље, шију и крпе подерано одело, чисте и кувају јело за све болеснике, једном речи, раде најгрубље послове, од којих се гаде и које избегава и њихова чељад. Остављају по два и три дана своје домове, своју децу, па проводе тамо у несну и раду. А зашто све точине? Из љубави и благодарности, што је онај рањеник заложио живот свој да ослободи браћу своју. Има још нешто што задивљује образован свет наша питомост, која опет потиче са материна крила. Колико се наш свет у овом рату показао питомији и човечнији, види се и отуда, што штеди и оног звера у човечјем облику, што убија лечника, који му рану завија и одгриза прсте оној сестри болничарки, која му храну додаје. И то је један видљив знак, у колико је наш свет у култури и питомости одскочио од Турчина и Арнаутина. А томе се има опет да захвали нашим матерама, нашим најближим васпитницима народног подмлатка. Па и то импонује, јако импонује образованом свету и та питомост привлачи много симпатије и поштовања нашем данашњем свету, који лије крв за слободу своје браће. Има ли тога примера још где у свету ? Ето, такве матере имамо ми и онда није чудо, што су им деца, што су им браћа такви велики родољуби. Слава нашим Српкињама!

Српско је Косово.

(§6пшјо је дан! час! (&тиже нам, еВо , Мрерадостан глас!

( spncka се труда 0 сКосода oрдина cßakoi Qa одрауује!

242

ЖЕНСКИ СВЕТ Бр. 11