Женски свет

»Не бити, та он је мртав . . . мртав.« Сјутра дан опет у сутону налазила се она на истом мјесту и исто чуство обузело је било. Тако сваке вечери понављаше се њена чежња за дјететом све то јаче, док је најпосле сву не савлада, да је сад и дању и ноћу, само о њему мислила и сањала. Дијете рођено у онаквим приликама, није љубљено ни живо, ни мртво. Док је мали био у животу, Еба је само мислила, како ће поново задобити срце мужа, а Сандеру није баш најпријатније било пред собом гледати тај плод гријеха на сваки начин старали су се да га одалече и уклоне, те је много пута опазило то мало сироче, да га не воле, да га не трпе. Жена, која се толико крива пред мужем осјећала, настојала је свим силама, да му своју благодарност докаже, да га служи, да му угоди . . . А да се бави са својим дјететом, зар јој је на ум падало? Тек сада се сјећа, како су његове очице молиле, управо просиле, за мало љубави. У вечер како би је задржавао, да остане код његове постељице, говорећи, да се боји помрчине, али она сад мисли, да је то било његово мало лукавство, да она дуже код њега остане. Сјећа се такођер, како би ce'.c њом играо, али сад тек разумије, да је хтио бити будан, да што више држи мајчину руку међу својим ручицама. Сићушни његов ум мучио се на сваки начин, да би задобио мало, само мало љубави. Дивно чудо заиста, колико је то чуство развијено и код малог дјетета! Она га није схваћала, ни разумјевала, докле је био жив, а за право рећи, код ње се тек сада буди матерински осјећај; тек се сада поноси љепотом свога сина. Данас је дуго и дуго мислила о његовим великим сањалачким очима; бео и румен не бијаше никад, већ бљедушкаст, њежан и необично лијеп; а како који дан пролази, она га све љепшега и замишља. Зар. дјеца

нијесу највише и најдрагоцјеније благо, што га имамо на свијету? Ти мали створови, који свакоме руке пружају, мисле да је свак добар. Они не пазе, да ли је које лице лијепо или ружно, већ драговољно грле и једно и друго, а воле без разлике и младо и старо, богата као и сиромаха а ипак су људи! Он јој је сваким даном ближи. Ах, како би жељела, да јој је сада жив, премда саму себе запиткује, да ли би могао уз њу толико бити, колико је у њеним мислима. Некад јој дође да полуди, промишља, да му није било добро -с њене стране: „С тога ми га Бог узе а али то ријетко бива. Жалост, које се она некад толико плашила, није баш онаква, какву ју је замишљала; жалост се састоји у живљењу и оживљавању прошлости, проникнути у срце и осјећаје милога створа, једном ријечју разумјети га а таква жалост је за њу највише благо. Она се плаши и стрепи, да ће вријеме изгладити из њене памети његове миле црте а друге никакве слике нема. Сваки дан, сједећи у крај прозора напреже ум и запиткује се: „Да ли га још јасно видим?“ А зимске седмице пролазе и прољеће се примиче, прољеће кад ће га из црквице изнијети и матери земљи предати, тада ће она, његов гроб обилазити и разговарати с њиме. Сахраниће га свакако са западне стране, гђе вјетрови блаже дувају. Малу хумку окитиће ружама, окружити зеленилом, наместити клупу, да се узмогне дуже времена код њега задржати. Свијет, који о томе ништа не зна, већ мисли да је дијете у породичној гробници, чудећи се зашто она кити и похађа туђи гроб? Зар она не би могла поћи прије до гробнице Сандерових, да ту остави киту цвијећа, задржи се мало, па умакне, до њеног малог гроба? Да, тако ће урадити: мали ће бити задовољан и са скромним цвијетићем, што му га она донесе . . . Али на овај начин не може она да има

Вр. 12. ЖЕНСКИ свет

277