Женски свет
НЕ >
п_"__"
Бр. 1. џ 3 ЖЕНСКИ СВЕТ
ској историји име овековечило. Ми данас можемо се е правом поновити и упоредо ставити уз велике и силне.
Пуно лепих и светлих примера њежне душе српске жене, дају нам наше народне песме. Сећамо се, како је Јевросима, мајка Краљеваћа Марка, световала кад је пошао да изрече правду, на комеје царство Душаново. Преклињала га је својим млеком, којим га је задојила, да не го вори криво, са речима: »Ни по бабу ни по стри. чевима, већ по правди Бога истинога. Боље ти је изгубити главу, него своју, огријешити душу.«
Или еветли пример пожртвовања мајке Југовића, која је молила Бога, да јој Бог да очи соколове и бијела крила лабудова, да одлети на Косово равно, и да види девет Југовића и десетог старог Југ-Богдана, Бог јој је жељу и иепупио, и она лети на Косово равно, тамо нађе мртвих девет Југовића и десетог старог ЈугБогдана и т.д.
И када јој снаха донела руку Дамјанову, мајка руку окретала, превртала, пак је руци тихо беседила: „Моја руко, зелена јабукс, где л' си равла, где л си устргнута, а расла си у крчоцу моме, устргнута на Косову равном, После ових речи а без суза мајка Југовића свладана тешком тугом пада мртва.
Данашњи догађаји изнашају нам нове мајке Југовића, које са осмехзм и поносом испраћају синове своје да свете Косово. А кад им је синак погинуо, баш као и Југовића мајка, не пуштају сузе да лију, нити носе црнину у знак жалости, већ говоре: „Благо мајци, која те ро: дила! или: Хвала ти Боже, што ми је син часно погинуо! или: Ти ви се евојој домовини достојно одужио!“ Велика је моћ и величина у овнм речима. А у место мртвачко „Свјати Боже“, сви-
Стр. 5.
су евесне, да испуњавају своју ерпеку дужност а у знак успомене на послељње речи при растанку са својим еином, које јој је у аманет оставио: »Мајко, ако шогинем, немој плакати, јер српека мајка не плаче!“
Једна мајка је четвортпу синова испратила са осмехом на уснама. При растанку рекоше јој: »Мајко, не плачи, валда ће се од нас четворице ма један вргтити! Овако само јунак може да каже.
Једна сељанка дошла је у болницу да тражи свога мужа, рањенога на Куманову. Нарицала је, чупала косе и из свег гласа плакала: ,Где ми је муж Један тешки рањеник, опет храбри борац са Куманова, стаде је корети: „Срам те било, зар Српкиња тако нариче, и плаче! Твој муж је рањен, и кад оздрави, вратиће се кући, Не плачи и не срамоти ни себе, ни њега, ни насј« Као хипнотисана, престаде жена да плаче, посрами се, убрива сузе и тихо прошапута: „Опрости!“ и оде кући.
Једна Црногорка рече краљу —- кога је смрт њенога сина, коме је свећу држала, раеплакала: „Господару, не плачи, јер ако ти будеш плакао, сви ћемо плакати!“
Па ерпески очеви, који своме сину држи при опелу опроштајни говор и као последње »а6огом“ закдиње се, да неће плакати, јер даму је драги покојник за отаџбину погинуо. Или она узвишена резигнацаја једнога родитеља: »Куд је отишло 350.000 Срба, нека иде и мој син!« Оваких светлих примера велике и узвишене
душе Србинове има данас пуно.
Нека је слава и хвала таким мајкама, слава и хвала њиховим храбрим синовима, благо нашем народу који их има. Српеки народ неће
рају им ону дивну шесму нашег Ђуре Јакшића _ пропасти. »Падајте браћо .. .« Наша је будућност. Овако поступају данашње српске мајке, јер · Беч, Вукосава. = Ба а
Ода мајци Петковићки реткој Српкињи.
Поздрављам те мајко Петковића Жива слико мајке Југовића Што је некад до поља Косова Опремила свих девет синова Данас ево место Југовића
Ти опреми десет Петковића
Да потраже сенке Југовића. Надаљ.
Живи тићи сенке старих тића Сва си чеда роду поклонила Једног само дома оставила.
Бог ти чуво свих десет синова Здраво стигли натраг са Косова. Да соколи поздраве те мили,
Косово смо мајко осветили. А. Б. Баба,