Женски свет

Бр. 7. и 8

ЖЕНСКИ СВЕТ

Стр. 181.

лађи, која нас је од Земуна пренела у Београд, лађа је била окићена са заставама свих савезничких балканских држава, а на лицу васколиког особља = од капетана па до најнижег матроза — могао је човек читати силну радост, коју су они после и речима нама путницима исказивали. Кад стигох у Београд, већ је сва варош била окићена заставама, није било куће, која није истакла заставу у знак учешћа у радости. Тог дана одмах ујутру рано приређене су манифестације, коју је отпочела школска омладина а придружило јој се васколико грађанство. После подне приредише весеље београдски трговци, изнеше пиће и јело, те почастише народ и војнике, свирке се чуле на све стране, а трговци поведоше ор'о, у који се похваташе сви без разлике, грађани, официри, војници, сељаци и т. д. и све то у миру и реду без икаквих изгреда прође. А увече је цела варош била осветљена и на све стране су летели ватромети. Радост и весеље је опште било. Сви су учествовали и изјавили, да би још и веће весеље било да није случајно, пао тај догађај баш страсне (велике) седмице.

Други дан Ускрса отидох у руску болницу да посетим рањенике. Ступих у болницу са стрепњом, јер ми рекоше, да има нових тешких рањеника испод Скадра и Једрена. Кад ступих у прву дворану, поздравих их са: „Христос Воскресе“ јунаци!, а: они сви весело отпоздравише „Ваистину Воскресе“ ! Помислих, Боже, та ово нису болесници. Понудих их понудама, које понесох и дознадох, да их ту има, који су још из кумановске битке, те сад прездрављавају. Има их и из страшне битољске битке. Ту беше и онај дечко из Куманова, кога Турци ранише кад су Срби Куманово заузели. Пођох даље у друге одаје. Тамо затекох једну групу. Једном увезана глава, други о штаки, трећи изгубио једно око и тако сви беху тешки рањеници, али сад су већ сви весели, јер преболеше љуте ране, и они се сви искупили у једну групу

и картају се; а у другом углу одаје лежи један болник, ох, не болник, већ самртник, који се већ три дана душом растаје, он је рањен тешко код Јањине, пребегао је из турске војске српској. Турци га тешко ранише; поред њега стоји његова стара мати, хлади га, а сузе не пушта. А он, он јунак у аго нији, смеши се у самртним мукама, смеши се, ваљда је угледао рајска врата њему отворена, он је. овде на земљи својим делом рај заслужио, умире као јунак за ослобођење своје и своје браће. У трећој одаји затекох и опет једног тешког рањеника, који је рањен кад их је лађа „Хамидија“ напала. Поред њега седи отац му и пази сваки покрет свога умирућег сина, косовског осветника. Походих све, обиђох све, и уверих се да све оно што слушах и читах о српским рањеницима, не да је претерано, већ није ни у доста јасној боји оцртано. То су све јунаци, који своје ране и болове јуначки сносе и са осмехом на лицу издишу. А онај ред и чистота у болници сваког мора заДИВИТИ. Пођох други дан да видим заробљенике, да видим како на њих утиче робовање. А шта видех 2 Простор у доњем граду, где су заробљеници, пун је препун веселих заробљеника, нема на њима ни трага од туге и жалости, сви они певају, играју и свирају. Са неким Јерменима се споразумедох и они изјавише, да им је добро, не трпе оскудицу ни у чему, а са њима Срби лепо поступају, добијају ону храну, коју и сви српски војници. Пошто је владала заразна болест међу заробљеницима, забрањено нам је било међу све проћи али доста ми беше и оно, што видех и чух, па да се уверим о лепом поступању српских победилаца са својим непријатељима. Путовах даље од Београда до Ниша, на том путу имађах прилике да још боље упознам српске војнике, косовске осветнике. Многи, који су били на допусту код куће, враћају се натраг у своје команде. Седам месеци били су