Женски свет
|
Ја
Стр. 148. ЖЕНСКИ СВЕТ Бр. 7. и 8.
обустави издавање припомоћи из српског народног клирикалног фонда за 1. септембар 1911. г. а новосадској за 1. септембар 1913. године, и ако су оба та сабора била уверена, да фондови ових школа, — не питајмо чијом кривицом, нису толико ојачали, да могу сами на себе примити издржавање ових тако потребних завода за нашу народну индивидуалност, особито у овим крајевима угар-
ским, где смо изложени јакој страној културној и политичкој најезди. Сад је надошло томе још и нередовно стање у нашој народној црквено-школској авто. номији, које још више прети развоју и опстанку ових завода. Стога је на општу жељу нашег грађанства и наставничког збора исте школе примила на себе дужност Добротворна Задруга Српкиња Новосаткиња, да поради, да се у овом«ритичном добу, одржи завод до бољих времена, јер фонд новосадске српске више девојачке школе једва ако износи К 130.000, а сама општина из својих средстава једва може засад да пружа годишње овој школи заједно са приходом истог фонда, К 10.000, док је потреба за саме плате наставничке око К 14.000.
Према томе издаје ова задруга на народ бивше ученице, и своје сестринске задруге овај проглас:
„Новосадска српска виша девојачка школа, дошла је у опасност, да [0] се затворе просветне двери и угаси луч, који је кроз четири деценија светлио и родољубивим заносом загревао груди наше женске омладине, оне омладине, која је позвана да чува светињу домаћег прага од сваког страног утецаја, да нам домове диже, пуни и унапређује морално и материјално, омладине, на којој ће почивати народна снага, слава и величина.
Можемо ли ми, као свестан народ, допустити, да се то збуде2 Смемо ли ми, дозволити, да нам се, баш у овим најсудбоноснијим данима, угаси оно кандило, које су нам наши стари са толико љубави и са тако великим пожртвовањем зажегли, да из овог најинтелигентнијег српског места с ове стране, нестане путевођа за боље народне дане»
Ми држимо, да би то било, по катихизису: „Убијство с намјеренијем“.
Зато устајемо ми Српкиње Новосаткиње, чије су матере и покренуле мисао на оном- родољубивом народно-црквеном сабору од 1870. године, да се иу нас дижу заводи за више образовање Српкињица, да отклонимо ту опасност од нашег места и народа, јер новосадска школа, и ако је у Новоме Саду, ипак је постала народна потреба; у њој се од постанка њена прикупљају на науку и васпитање већим делом Српкињице из околних места и даљих крајева нашег раштрканог народа. :
Ево и ове последње школске 1912 —13. године, било је од 176 ученица само 41 из Новог Сада, а све остале из других места и крајева. А чиме ћемо отклонити ту опасност и срамоту са нашег народног образа2 Са принашањем својих милодара на јачање фонда тога завода. Докле се та страна не осигура, донде је увек тај завод у опасности, да ће се затворити и његов плам угасити.
Можда би ова опасност мања и изгледи бољи били, да нису на нашем автономно-црквено-школском пољу наступиле нередовне прилике, услед чега је и код новосадске црквене општине настало изнимно стање, а више автономне власти на основу решења српског народног црквеног сабора од 4. (17.) маја 1911. бр. 5., обустављају крајем августа месеца о. г. досад издавану припомоћ из клирикалног школског фонда, коју је ова школа уживала све од постанка свога, те је настала опасност, да ће морати крњити досад прикупљени и онако још мали фонд те школе, чији приход не достиже да подмири ни половину редовне школске потребе, а кад би се збило, били би брзо готови и са школом и њеном просветом. |
Наша и народна је дужност, да ту опасност отклонимо с имена и поноса
.