Женски свет

Стр. 226.

и похитало у Србију у нове ослобођене крајеве!

Тај ме је глас сневеселио. То је зло и непромишљено дело, ако је истина.

Та, за бога! Зар тамошњи људи мисле, ·

да је из оне скоро проливене крви, потекао мед То је неупутно. Зар Ваши људи не умеју да схвате време у ком се налазе! Зар не умеју да мисле да је овамо сад страшна скупоћа, да још ништа није сређено, — да је још све у неком хаосу. Тек кроз 2—3 год. може бити нешто боље. Чекајте, док се доведу ствари мало у ред, док се свет од силних напора мало опорави — па онда се може и о том разговарати.

А, ако је икоме потребно да своја огњишта чува, то је Србину у Босни и Херцеговини најпотребније.

Зато Вас молим, драга госпоћо, да кажете своме поштованом супругу, који има јаког утицаја, не самоу месту, већ и у свој околини, да опомене наш свет

У

ЧЕ 70а А

;

ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр. 10. ·

тамо, да не оставља своја огњишта и и не срља у сигурну пропаст. Дозволите, драга госпођо, да Вас за још нешто умолим. Познато Вам је зацело да је Прва Добротворна Женска Задруга у Боснии Херцеговини поникла у Бос. Петровцу и да је освештана баш трудом и неуморним радом пок. Катице А. Крајићеве, па Вас молим, да ме известите: Сећа ли се још ко гроба ове покојнице2 Да ли јој когол или Задруга излази кад-икад на гроб, те вином прелије или јој свећуу цркви

-прислужи 2 Она јето заслужила, јер

је, као Српкиња учитељица, сав свој живот, посветила ономе крају нашег народа 2 Ако се нико не сећа учините Ви то, поштована госпођо, у своје и моје име, |

Искрено поздравље Вашој драгој породици а Вас много воли |

Београд, 13.1Х. 1913. Анка Ћирићева.

Роб.

Узаврела крв ти по тијелу пишти Од окова оштрих, а коњиц ти рже, Пред тамницом залуд пропиње се, вришти. (, ти тужни робе, кидај ланце брже!

Ал шта!, шкрипе тешка од тамнице врата Мачеви, ханџари страшним звеком звекћу. Са снажнијем тјелом четири џелата Ступише унутра. Очи с бјеса брекђу.

Зазвекташе ланци... Тамница је празна Пред тамницом у том на коцу се врзо Роб И смрт је веће хитала му мразна.

Пропињућ' се коњ је тужно, тужно рз'о И слушао задњи вапај господара... Демон се је тада смијо с грјешног жара

_ Бања, Лука. Милан. Јанковић.

Мука ми је...

(Моме љубимцу-сину Ђурици, гимназисти Новосадске вел. гимназије, по оној Никанора Грујића, коју је мој син најволио понављати.)

Мука ми је... узданицо моја!

Да ми је сад која рјечца твоја!

Да упиташ како ми је, сине!

Да ме тешка боља; на час, мине.

Сине мили узданицо моја —

Жељна те је тужна мајка твоја! У Дрежници.

Ал ти лежиш у земљи под травом —

Не мичеш ми ни руком ни главом.

Земља нема ни срца ни рјечи

Ај' из земље, чујем, дух твој јечи:

„Ако хоћеш да имаш покоја

Ајде к' мени мила мајко моја“ — Мајка .