Женски свет

Стр. 218

ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр. 10

друге врлине. Тај тежак испит најбоље је положио српски народ. То не говоримо ми сами, то говори данас цео напредан, образован и непристрастан свет; ту му оцену морају да потпишу и његови највећи непријатељи.- Ни један од зараћених народа није с таким одушевљењем, с таким пожртвовањем пошао да брани правду, да ломи копља за слободу и независност не само своје рођене браће, него и својих суседа Грка и Бугара; нико тако мирно и сношљиво није подносио зиму, која сатире животе и која кида удове људске, као што је то чинио Србин под Једренима за онда садруга свога Бугарина; нико тако вољно није трчао у помоћ другом садругу, Грку, кад га је видео у опасности, а нико тако жарко не притрча у помоћ брату Црногорцу, кад му је ваљало рушити најтврђе бедеме скадарске; а нико тако од срца није се захвалио брату свом, као Црногорац; па кад даље загледимо у тај развој, видићемо, да се нико тако није огорчио на неправду, коју му хте де сусед Бугарин да учини, кад му је из руку грабио онај комад, што је сам својом крвљу спрао; а нико опет толико великодушан, кад је свога злођу Бугарина, савладао и победио. Опрашта му манитост и себичност, по оним Христовим речма: .„Опрости им, Боже, јер не знају шта раде.“

Сви ти знаци казују, колика је велика душа у Србина, колико је трпељив и одан пријатељ и како великодушан као непријатељ. У целом том великом рату; нема ни труни изгреда, ни најмање мрље на души Србиновој. Свуда је човек, свуда поштовалац туђе части, свуда бранилац туђег имања. И кад покори свога бесног и нечовечног непријатеља, не руга му се, не враћа му зло злим, има саучешћа у његовој несрећи и понизности; чини добро и непријатељу своме, спасава живот своме убијци. Таких врлина није се нашло у овим ратовима код Турака, а још мање код Бугара, а није се нашло ни раније код напреднијих и о-

бразованијих народа. И то је највећа част за нас Србе. Ова два рата су нас високо дигла у очима образованог света. Међу људма истинитим и праведним, толико су нас подигли, да су већ почели долазити учени и честити људи из далеких крајева, да виде тај српски народ, да га у чуду проучавају и свој свет његовим врлинама напајају.

Па ко нас је такима створио, ко нам задахну душе и срца таким врлинама, што тако лепо красе човека, што га тако високо уздижу између осталог још грешног и неоплемењеног друштва људског; а ко други, него наше матере. Њима имамо у првој линији да одамо почаст и хвалу, што нам се српско име тако уздигло, што нам је народна душа толико ојачала, јер оне су нам први учитељи, најбољи примери за све врлине. Оне су нас прве научиле Богу се молити. Кад још ни проговорити нисмо знали, оне нам на икони, на сунцу и месецу показују „Богу“, а кад смо проговорили, стискавају нам на руци три прста и уче нас крстити. Ту смо стекли први појам о Богу и његовој величини. За матерама долази школа наша, којој смо тако исто дужни одати хвалу за њен патриотски рад у последњих 50 година. То признаје и наша широка јавност, јер смо на више

"места у нашим јавним листовима чи-

тали ове ретке: „Учитељи су моћан фактор у народу, а родољубиви су као мало који други сталеж. Но то им се признаје и са најпозваније стране, и да је Србија у овом великом метежу на Балкану могла да се одржи светла образа, за то иде велика хвала, поред матера и српској школи, српским учитељима, који су знали да засаде у млађана срца жарку љубав за род и домовину, јер каквим дахом нов лонац или суд задахнеш, таким ће заударати и кад се једном разбије, вели један филозоф.“ Дакле, као што се види, матере и школа створили су тај дух у народу, који се од напредног света тако уздиже и тако високо цени, а који је ве-