Женски свет

Бр. 10.

ЖЕНСКИ СВЕТ

_Стр22з:

Из песама

(дневала сам „тајко да си ојјени једну рузсу 488. ој] ја сат те пољудила, 4 рекла ти љмато хвала.

зЏа и ругљеу ја пољудих, „мету: је поред седе. оћродудиг ге љлајко драга,

вРутсе нета, нела теде.

„Тугованке“. П.

ФИалит шпио је санак див, ба њил торке сузе лева. фл о тпеди, „тајко мила,

оја и дудна убећ снебвал.

офли шпар волим тати, СТ Е

од ада ши се у сну јавши. У Е ојев ти пита дана, „тајво,

Набу слику ти. оставиш.

| Е Фја тле сневат толитл Фота,

еда ши само спда нуди.

ф ја теелил Кад тпе снебаљм,

• Фа ср никад не продудит.

27. септембра 1913.

Кађуна.

Два писма,

ђ Деверу Стеви у Б.

Драги Стево! Извини, што ти се нисам јавила из Београда. Нисам имала времена; хтела сам све да видим и да чујем.

Већ од дужег времена, као што знаш, спремала сам се за Београд. Отклонила сам све препреке, које су ми сметале, јер сам држала да ми је дужност да одем и да морам отићи. Једва сам дочекала тај дан да пођем из Н. С. у Београд. Целог пута сам се осећала врло срећна и кад је воз стао, тако рећи искочила сам из воза. Можеш мислити каквим осећајима и каквом радошћу сам угледала Београд.

Стигох баш 24. јула у дванаест часова у подне. Још истог дана отишла сам у Вазнесенску цркву, где сам присуствовала опелу тројице хероја: потпоручника Радоја Дединца професора

|. београдске гимназије, Аранђелковића потпуковника и Бодина капетана. Много бејах потрешена гледајући три лимена сандука, у којима бораве три српска сокола, који се јуначки и витешки борише под зидинама Једрена у корист Бугара, против азијата, те после погинуше на кршевима Говедарника од убојних куршума обраћенебраће Бугара. Е У цркви и пред црквом беше много света, а ипак беше тишина. Свако је био упро поглед на свештеника, који је држао леп; јединствен говор. Говор беше пун наде и утехе, али и пун савета о томе, шта се још све очекује и шта још мора учинити српски народ. Исти говор беше за мене свет, којег још увек слушам, а кога ћу се сећати до год“у мени срце бије. Пред црквом је говорио опет професор Станојевић са пуно туге и осећаја, те смо сви плакали па и сам го-